Vladan Atanasijević, generalni direktor Hermes SoftLab Srbija - čemu služi rad

- Do 25. godine bio sam totalno rasterećen od posla, a od svoje 25. sam više nego opterećen poslom. Naravno, kao i svi moji „sapatnici“ zbog toga vrlo često vodim diskusiju sa suprugom, koja mi s pravom govori da skoro svi ljudi rade da bi živeli, a da ja živim da bih radio. Nije u pravu, ne gledam to tako. Uvek sam želeo da budem među najboljima, i to ne u jednom zatvorenom sistemu, koji se zove Kragujevac ili Srbija, već daleko šire – počinje priču Vladan Atanasijević, prvi čovek „Hermes SoftLab Srbija“ i nosilac brojih priznanja u domenu IT, među kojima se ističu i dve „Microsoft“ nagrade - Microsoft Winning Customers Award I Microsoft World Wide Partner Award, koje je dobio 2003. I 2004. godine.

Vladan Atanasijević je rođen 1967. godine u Kragujevcu I, kako kaže, od malena je naučen da se bori za visoke ciljeve.

- Osim mlađe sestre imam i starijeg brata koji je uvek nas mlađe “vukao” i postavljao standarde, koje smo morali da sledimo, često I prevazilazimo. S druge strane potičem iz porodice intelektualaca, majka je bila viša medicinska sestra, otac vrsni arhitekta iza koga je ostalo stotinak građevina, jedan deda je bio profesor, drugi oficir. Niko nas decu nije pristiskao niti video kao potencijalne naslednike “velike loze”, ali smo bili usmeravani ka visokom obrazovanju – objašnjava Atanasijević i dodaje da je njegova ambicija sazrela tek po završetku fakulteta.

- Nisam kao dete ni u čemu bio najbolji, čak ni u plivanju i košarci, koje sam intenzivno trenirao, a nisam time ni bio opterećen. Mogu slobodno da kažem da sam do završetka fakulteta rasterećeno živeo, ne razmišljajući mnogo kuda posle školovanja. Na nagovor brata upisao sam Vojno-tehnički fakultet u Zagrebu, koji je u to vreme bio elitna škola bivše SFRJ. Imali smo idealne uslove za rad, još bolje za život i učenje, tako da sam ovo školovanje bez velikih problema završio. Kao stipendista, nIsam kao većina današnjih studenata, bio prinuđen da paralelno učim i radim i mislim da u tome I leži tajna mog uspeha.

Vladan Atanasijević je kao diplomac prestižnog Vojno-tehničkog fakulteta u Zagrebu poslovnu karijeru započeo 1993. godine u “Zastavi-namenski proizvodi” kao programer I, kako kaže, posle toga gotovo da i nije imao vremena za privatni život. Već naredne godine postao je direktor Sektora za razvoj organizacije, informatike i standarda u “Zastava D.D.”, a karijeru u “Zastavi” je završio 2001. godine kao direktor za telekomunikacije, informatiku I medije. Znate li je da je prva poslovna primena videokonferencije u SR Jugoslaviji, napravljena za potrebe “Zastave”, sprovodena pod njegovom “palicom” ?

- Jugoslavija je u to vreme bila pod sankcijama, a Italijani i Francuzi, sa kojima je “Zastava” sarađivala nisu mogli tako lako da putuju u Srbiju, a o našima da I ne govorimo. Bilo je neophodno napraviti sistem u kome će oni sedeti u svojim kancelarijama, a naš menadžment u svojim, a da vodimo sastanke kao da smo svi na jednom mestu. Milan Beko me je pitao da li je uopšte moguće tako nešto napraviti, jer su već neki pre mene to pokušavali i rekli da je nemoguće. Tražio sam da mi daju petnaest dana da razmislim, obišao zemlju uzduž i popreko i video da nam za taj pojekat treba ISDN. “Telekom” ga je imao, ali kako su nam tada rekli, u Somboru nisu znali da ga puste, u Kragujevcu su ga tek pustili…

Projekat je završen za oko 3 meseca…

- Milan Beko, tada prvi čovek “Zastave”, kroz šalu je napomenuo da svaki dan kašnjenja firmu košta 3.000 nemačkih maraka. Rekao mi je da preračunam koliko je to plata i da se zapitam šta bi rekli “sindikalci” kada bi saznali za zakašnjenje. Nisu morali da to saznaju, jer smo uspeli da završimo sistem za relativno kratko vreme. Realizacija drugog projekta koji smo nazvali “Korporacijska mreža Zastava NET”, zasnivala se na umrežavanju svih Zastavinih preduzeća a trajala je oko godinu i po dana. Vrednost projekta ogledala se u tome što su ljudi prvi put mogli da upravljaju na bazi koliko-toliko realnih činjenica, a ne na informacijama od pre nekoliko meseci, što je do tada bio slučaj. Tim koji je radio na ovom poslu, 2000. godine je dobio nagradu kao najbolji projekat te godine u Jugoslaviji, a ja sam konačno od “Zastave” dobio stan, koji mi je obećan - ako ove poslove dovedem do kraja.

Godinu dana kasnije, Atanasijević napušta “Zastavu” i u Kragujevcu osniva informatičku kuću “Virtual Team”.

- Za sebe mislim da mogu reći da sam vizionar, koji, kada ne može da realizuje svoje ideje, postaje nesrećan i nervozan, a ideje su tih godina prosto preklapale jedna drugu. Krenuo sam hrabro u samostalan biznis, realno, ne znajući kolika je to odgovornost. Prvi put sam brinuo o desetak zaposlenih, kako im obezbediti plate… Paralelno sam počeo da radim i u CET-u, jednoj od najvećih škola računara na prostoru bivše Jugoslavije. Preko njih sam imao link ka “Microsoft”-u, koji u to vreme nije imao kancelariju u Srbiji, već je sve poslove obavljao preko CET-a. Mi smo tada poprilično zaostajali za svetom kada je u pitanju IT, ali sam znao da dolazi vreme kada ćemo mu se prikloniti I približiti. Sa druge strane, želeo sam da u rukama, za svaki slučaj, imam i međunarodnu potvrdu kvaliteta, tako da sam se odlučio da polažem za zvanje Microsoft Solution Framework Trainer-a.

I položio je, Vladan Atanasijević je bio treći nosilac prestižne licence na prostoru bivše Jugoslavije, a pvi u Srbiji…

- Prvi i poslednji, jer je to zvanje ukinuto 2003. godine, ali od tada me “Microsoft” konstantno angažuje na raznim projektima – naglašava Atanasijević I napominje da je postao trener I promoter “Microsofta” u čije ime i danas vodi predavanja ili radi kao consultant, obučavajući druge kako voditi projekat da bi on na kraju bio uspešan.

Najveća potvrda u praksi tih Vladanovih znanja bila je što su on I njegova firmi radili i razvijali softvere po najnovijim “Microsoft” metodologijama, a prva nagrada je stigla već 2003. godine.

- Te godine smo dobili nagradu za aplikaciju “Virtual True” I mogu da kažem da sa m bio veoma ponosan kada sam pozvan u Nju Orleans da je primim. Naivno sam, primajući nagradu, pomislio da će sad svi poslovi ići ka nama. Naravno da se tako nešto nije dogodilo, jer time smo samo dobili dokaz da nešto znamo da napravimo, ali ne I da ćemo ga I plasirati. Zato smo se, kada smo pozvani da 2004. godine primimu drugu nagradu, ovog puta u Torontu, malo bolje pripremili. Već posle prve nagrade shvatili smo da smo mi ipak jedna mala firma, koja zna da radi svoj posao, ali da bismo pratili Zapad shvatio sam da nam je potreban novac, a ja ga nisam imao. Morali smo da nađemo strateškog partnera I posle nekih ponuda odlučili smo se da to bude čuveni “Hermes SoftLab”, sa kojima je prethodno učvršćeno lično i poslovno prijateljstvo na nekoliko projekata..

Atanasijević kaže da nekadašnji “Virtual Team”, a danas Hermes SoftLab Srbija konačno stoji na stabilnim nogama, da se širi, da više nije sve vezano za njega, što znači da će i on uskoro na neki kraći odmor, koji je, prethodnih godina, kao termin i ljudsku naviku – poprilično zaboravio.

- I žena i ja jedva čekamo kada ću ponovo početi da se nerviram zbog fudbala, neće to baš doći odmah, ali sam sada mnogo bliži tim “slatkim mukama” – zaključuje Atanasijević.

I Vladanovi klinci sa nestrpljenjem očekuju da tata proredi putovanja na relaciji Kragujevac-Beograd-Ljubljana, (na kilometar satu njegovog auta hiljade kilometara prolaze kao stotine kilometara kod drugih). da bude više pored Lepenice, da gleda odbojkaške utakmice u gradu i njihove dečije sportske turnire. I mi mu to želimo.

(Vladan Atanasijević je jedan od osnivača Srpske Asocijacije Menadžera)