(Prva polovina XX veka) Najznačajnije odredbe iz testamenta trgovca Nikole Spasića

Tač. 13. "Kad bude podignut hram Sv. Save na Vračaru da se kupi najveće zvono i toj crkvi pokloni kao moj dar." Tač. 14. "Izvršioci mog testamenta izdvojiće iz dela pokretne imovine 350.000 dinara. Ovim novcem da se podigne bolnica na opštinskom zemljištu za bolesti koje odredi Sanitet a kad bude gotova da se preda Opštini beogradskoj." Tač. 15. "Da se podignu još dve bolnice, gde je najpotrebnije, kao i jedan dom za iznemogle i sirote građane sa natpisom: Podigao Nikola Spasić." Tač. 17. "Svu moju pokretnost kao hartije od vrednosti i gotovinu i nepokretnosti ostavljam za Opšte privredne ciljeve, s tim da se samo prihodi izdaju na rečene ciljeve a glavnica ne sme da se utroši a i nepokretno imanje ne sme se zadužiti ni prodati."

Svojoj udovici Testamentom je ostavio u svojinu letnjikovac i vinograd na Topčiderskom brdu, doživotno korišćenje stanova u porodičnoj kući u Knez-Mihailovoj br. 33, kao i penziju u visini najveće činovničke plate u zemlji. Svojoj rodbini je zaveštao zanemarljivo male sume novca i to uz klauzulu "jedanput za svagda".

Pokretne domaćičke škole

Da bi pokretne domaćičke škole mogle da otpočnu svoj rad, izrađena su Pravila o pokretnim domaćičkim školama Zadužbine Nikole Spasića. Na osnovu paragrafa 7 i 165 Zakona o narodnim školama, ministar prosvete je pod P br. 18.074 od 15. maja 1935. odobrio Pravila koja mu je podnela Zadužbina ali "s tim da u školama rade državne učiteljice domaćičkih škola". Tako je prvi tečaj ove pokretne škole otpočeo rad 23. septembra 1935.

Glavne odlike ovog tipa škola-tečajeva bile su sledeće: a) Tečajevi su se održavali u određenom kraju, krećući se po mogućstvu iz sela u selo; b) Pripremu za rad tečaja preuzima na sebe mesna zadruga preko, za tu svrhu, naročito izabranog odbora; v) Za vreme trajanja tečaja učenice obitavaju u svojim domovima; g) Nastava traje osam nedelja; d) U delu nastave iz opšteg obrazovanja, pri upoznavanju učenica sa različitim vrstama ženskog udruživanja, naročito se nastojalo da se razvije želja za stvaranjem Društva bivših učenica domaćičkih škola.

Za svoj prvi tečaj Prve domaćičke škole Zadužbina Nikole Spasića zakupila je Dom Karađorđev u Topoli, a iz Beograda je dopremljen nameštaj, pribor i posuđe. Ministarstvo prosvete je za rad u Topoli odredilo gospođicu Olgu Tanasijević za upravnicu i gospođicu Zorku Radović za učiteljicu. Pored ovih učiteljica angažovan je i lekar dr Vladimir Špringer, lekar Sreske zdravstvene zadruge "Venac", čija je dužnost bila da: 1. na početku svakog tečaja pregleda sve učenice; 2. tokom trajanja tečaja pruža potrebnu lekarsku pomoć učenicama; 3. jednom nedeljno, tokom trajanja tečaja, drži učenicama predavanja iz oblasti higijene i medicine; 4. Upravi škole ukazuje potrebnu lekarsku pomoć; 5. izdejstvuje odobrenje, ukoliko se za to ukaže potreba, da se lekovi za lečenje učenica i školskog osoblja mogu nabaviti po najpovoljnijim cenama iz apoteke Sreske zdravstvene zadruge "Venac"; 6. na kraju svakog tečaja podnese svoj izveštaj Upravi škole odn. Zadužbini. Za taj rad dr Špringer je nagrađivan sa 500 dinara mesečno. Na kraju svakog tečaja održavan je javni ispit sa svečanim ručkom koji su spremale učenice. Radi prisustvovanja prvom ispitu u Topolu su doputovali član Upravnog odbora Zadužbine Nikole Spasića g. Milan Z. Vlajinac, zatim g. Ratko Penezić, šef Odseka za narodno prosvećivanje u Ministarstvu prosvete i gospođica Darinka Mačejev, referent za domaćičke škole pri istom odeljenju.

Domaćičke škole u 1935. i 1936. održale su svoje tečajeve i to: Oplenačka domaćička škola u Topoli, Junkovcu (dva tečaja) i Žabarima (dva tečaja) i Orašačka domaćička škola, tokom 1936, u selu Banji (dva tečaja) i u Brezovcu (dva tečaja). U 1937. Oplenačka domaćička škola održala je u Žabarima treći tečaj za okolna manja sela i po jedan tečaj u Kloki, Rajkovcu i Zagorici, dok je Orašačka domaćička škola održala treći tečaj u Brezovcu a u Donjoj Šatornji dva tečaja i u Gornjoj Šatornji takođe dva tečaja. U Oplenačkoj školi te 1937. došlo je do zamene upravnice. Umesto gospođice Olge Tanasijević, koja je upućena na usavršavanje u inostranstvo, postavljena je gospođica Slavka Koceić. U Orašačkoj školi upravnica je bila gospođica Živana Nikolić, a učiteljica gospođica Dobrila Aleksić.

Nakon završnog ispita na tečaju učenice su pored svedočanstava dobijale i srebrne medaljone, izrađene specijalno za tu priliku. Još krajem 1935. odlučeno je da se svršenim učenicama Domaćičke škole Zadužbine Nikole Spasića pored svedočanstva dodeli i po jedan srebrni broš, koji bi predstavljao ne samo vidan znak o završenoj školi, već bi ih uvek podsećao i na samog dobrotvora Nikolu Spasića. Akademski slikar Ljubiša Naumović, iz Kragujevca, izradio je umetnički nacrt za svedočanstvo domaćičkih škola. Rešeno je da se sa tog nacrta glavna slika upotrebi za izradu broša. Pri ostvarivanju ovog projekta odlučeno je da će bolje poslužiti nameni ako se reljef izradi u obliku srebrnog medaljona obešenog o srebrni lančić. Tom prilikom je urađeno 520 medaljona i 224 srebrnih lančića. U 1936. uručeno je 174 medaljona što pokazuje da ih verovatno nisu dobijale sve učenice domaćičkih škola već samo one sa zapaženim uspehom. U 1937. dodeljeno je 166 srebrnih medaljona. Na svakom medaljonu ugravirano je ime i prezime učenice kojoj se dodeljuje. Pravi značaj ovih domaćičkih škola možemo da steknemo tek onda ako se podsetimo na tadašnju neškolovanost, zaostalost i zatucanost seoske ženske omladine.

Sortimentni voćnjaci

Za vreme teške ekonomske krize tridesetih godina voćarstvo u Srbiji i Južnoj Srbiji ne samo da nije zaostajalo ili propadalo, već je pokazivalo i izvesne znake razvoja. Stoga je 1934. godine Upravni odbor Zadužbine odlučio da organizuje sistematski rad na tom polju. U saradnji sa stručnjacima Ministarstva poljoprivrede, po prethodnoj konsultaciji sa stručnim organima Dunavske, Moravske, Vardarske i Drinske banovine, donet je plan da se prve godine zasade probrane vrste jabuka, krušaka, kajsija i bresaka. Naredna godina je predviđena za odgajanje drugih vrsta voća: oraha, lešnika, trešanja i kestenja.

Po tom planu bi se zasadilo: a) pet sortimentnih JABUČNJAKA i to: u Banovinskom rasadniku u Kragujevcu Gruža, u Sreskom voćnom rasadniku u Rekovcu, na imanju Niže poljoprivredne škole u Tetovu, na imanju Niže poljoprivredne škole u Sevojnu (srez Užički) i na imanju Đ ure Nikolića, poljoprivrednika iz Guglja u srezu Požeškom (okrug Užički); b) četiri sortimentna KRUŠNJAKA i to: u Banovinskom rasadniku u Gornjem Milanovcu, na imanju Niže poljoprivredne škole u Bitolju, na imanju Niže poljoprivredne škole u Prokuplju i na imanju Đure Nikolića iz Guglja; v) po tri sortimentna KAJSINJAKA i BRESKVINJAKA i to: u Banovinskom rasadniku u Aranđelovcu, u Banovinskom rasadniku u Kavadarcu i na imanju Đure Nikolića iz Guglja.

Prema izveštaju Ministarstva poljoprivrede, u 1936. o trošku Zadužbine bilo je zasađeno u svim predviđenim mestima ukupno 585 sadnica jabuka, 395 sadnica krušaka, 265 sadnica bresaka i 215 sadnica kajsija. Zadužbina je takođe nadoknadila i troškove za svaku osušenu sadnicu. U proleće 1936. takođe je na imanju Poljoprivredne škole u Zaječaru zasađen sortimentni ORAŠNJAK sa LEŠNJAKOM i to 33 sorte oraha i 10 sorti lešnika, a po pet sadnica od svake sorte. Tokom 1937. godine zasađen je sortimentni ORAŠNJAK i LEŠNJAK na imanjima Poljoprivrednih škola u Kragujevcu i Sevojnu.

I pored svih nastojanja Zadužbine i stručnjaka, koji su za tu svrhu angažovani, zasađivanje sadnica kestena, koji naročito dobro uspevaju u Južnoj Srbiji, nije ostvareno. Izvođenje poslova oko sađenja i održavanja sortimentnih voćnjaka bilo je uglavnom povereno inž. Franji Lukmanu, sekretaru Ministarstva poljoprivrede. Uprava Zadužbine je takođe preuzela i potrebne mere za prikupljanje i praćenje svih klimatskih i drugih podataka neophodnih za pravilnu procenu rentabilnosti pojedinih sorti. Ovaj rad se odvijao pomoću za tu svrhu specijalno izrađenih obrazaca.

Sađenje vinograda stonim sortama grožđa

Godine 1935. odlučeno je da se ustanovi: 1. Deset nagrada za podizanje vinograda sorte "afus ali" i 2. Deset nagrada za podizanje vinograda raznih sorti zvanih „julski muskat” (čabski biser) i "zlatna šasla" (plemenka).

Gradnja Spasićevog izložbenog paviljona na Beogradskom sajmištu

Početkom 1936. Društvo za organizovanje sajmova i izložbi u Beogradu, koje je osnovano još 1923, uspelo je da dobije pogodno zemljište za izgradnju budućeg sajmišta. Sledeće 1937. Društvo je dopunilo svoj pravilnik i članom 19. predvidelo da "Zadužbina Nikole Spasića iz Beograda ima pravo da u Upravni odbor Društva delegira jednog člana". Tako je u UO Društva delegiran dr Milan Vlajinac. Te godine je Društvo predložilo UO Zadužbine Nikole Spasića da sazida na Beogradskom sajmištu Spasićev paviljon, što je i prihvaćeno. A već 11. septembra te godine u novoizgrađenom paviljonu priređena je izložba našeg turizma i održana svečanost povodom otvaranja i Beogradskog sajma. I docnije, prilikom svih priredbi na sajmištu, Spasićev paviljon, reprezentativan i po svom obliku i po obimu izložene robe, korisno je služio svome zadatku.

izvor: "Poruke vremena prošlih Istorija i tradicija filantropije

u Srbiji u XIX i XX veku"; autor:Branka Pavlović

objavljeno u :