Marija Šijan Mitrović, direktorka konsultantske kuće Development Team - Širom otvorenih očiju
Sklona širokim zahvatima i oslobađanju puta svojoj radoznalosti, Marija Šijan Mitrović proputovala je pola sveta, ali i put od bluza do ekonomske diplomatije.
Do početka studija trenirala je košarku, a onda su nastupile osamdesete godine, novi val i bluz scena. Danas je jedan od svega pedesetak stručnjaka u svetu novog zanata koji povezuje projektni menadžment i ekonomsku diplomatiju.
Posledicom eksperimenta, kao zakleti građevinac zatekla se u međunarodnoj ekonomiji. „Kad sam birala postdiplomske studije, verovatno je presudila ubedljivost smera za projektne menadžere na kom sam se zatekla“, kaže Šijan Mitrović. U pitanju je bio eksperiment Građevinskog, Pravnog i Ekonomskog fakulteta za školovanje pregovarača za međunarodne investicione ugovore, što joj je odredilo buduću karijeru.
Radila je kao pomoćnik ministra u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a u Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose bila je na čelu DACU-a (Jedinica za koordinaciju razvojne pomoći). Kao članica različitih vladinih timova direktno je bila uključena u izradu srpske nacionalne Strategije za pristupanje EU, brojnih akcionih planova, izveštaja Evropskoj komisiji tokom brojnih tehničkih pregovora. Takođe, radila je i kao nezavisni konsultant za investicionu i međunarodnu razvojnu saradnju, najviše u regionima subsaharske Afrike i na Bliskom istoku.
Na stalnom putu
Potrebu za adrenalinom i dinamikom uspevala je uvek da ostvari preko posla.”Pre nekoliko godina počela sam da ne volim kofere i volela bih da vidim prašinu na njima”, kaže Marija Šijan Mitrović iako već posle dvadeset minuta sa blistavim pogledom priča o želji da poseti Firencu, Tibet i provede penziju tamo negde u Africi. Sa brojnih putovanja pamti skok bandžijem u Kankunu, kao i safari i sopstveni čamac za plovidbu Viktorijinim jezerom koji su joj činili svakodnevnicu tokom nekoliko godina života u Africi.
Avanturista čovek ne prestaje da bude nikad, pogotovo ako u sebi ima lutalačke krvi. Od majke Ruskinje, ćerke ruskih emigranata i oca, kako kaže, autentičnog domaćeg proizvoda, Šijan Mitrović smatra da je u njenom slučaju, ruski gen nadvladao srpski i da joj je sklonost ka skitnji stigla iz Rusije početkom XX veka. “Da napravim pauzu u putovanjima donekle mi je i uspevalo dok sam radila u državnoj upravi. Međutim, sad kad sam otvorila svoju firmu, imam dve kuće, jednu u Zagrebu, drugu u Beogradu”, kaže Šijan Mitrović.
Marija je jedna od onih retkih ljudi koji svojom ambicijom i inicijativom uspevaju da protresu učmalost državne administracije. “Sve je isuviše personalizovano u Srbiji. To praktično znači da, ako ti zapadne dobar ministar postojaće prostor da napraviš čudo ako želiš. Ako zapadne loš, bolje je pokupiti se nego baciti uzalud četiri godine svog života i gomilu živaca. Često se ide dva koraka napred, tri nazad. Državni sektor je za dve vrste ljudi. One koji radili - ne radili, žele redovnu platu i one koji misle da mogu da menjaju svet. Sve administracije sveta su takve, čak je srpska mnogo živahnija od drugih zbog svoje neuređenosti”, objašnjava i brzo nastavlja: “Svako kad napušta državnu upravu kaže da se neće nikad vratiti. Ja sam se jednom već vratila, možda ću se vratiti i ponovo, ali mi treba četiri pet godina pauze. Leži mi da budem sama sebi gazda”.
Svoju prvu firmu imala je u Africi devedesetih godina, da bi prošle godine, na sopstveno insistiranje, baš u petak 13. jula sa partnerima registrovala Development team. Zanat za koji se odlučila je nov i, kako smatra, veoma zahtevan, jer kombinuje ekonomsku diplomatiju i projektni menadžment. Kancelarija je otvorena u Beogradu i Hrvatskoj, odakle planira da se proširi na Bosnu i Hercegovinu. “Najpotrebniji smo tamo gde se ide u Evropu, a u ovom trenutku to je Hrvatska. U Hrvatskoj, za razliku od Srbije, bar znaju gde idu i šta im treba”, kaže Šijan Mitrović.
Pečat bluza“Na Tajlandu muškarac od jastoga jede stomak, a žena nožice. Moj prijatelj koji je oženio Tajlanđanku pokušavao je godinama da me prosvetli zašto je to idealna žena. Ona, kako mi je govorio, ne samo da već zna za tu divnu mudrost, već mu očisti i servira najlepši deo jastoga, a potom se sama na dalje muči sa nožicama“.
Marija Šijan ne može da ne ispriča tu priču iako, kako kaže, sa godinama žena prestaje da bude opterećena emancipacijom. Baveći se muškim poslom i radeći u muškom okruženju shvatila je da „ako ne želiš i ne pristaješ da budeš fikus već ozbiljan igrač, moraš da se ponašaš kao dečak i to niko ne računa kao odraz emancipovanosti žene, već kao deo zanata“.
Uvek jednim okom pratim šta se dešava na klupskoj sceni Beograda, sad i Zagreba, jer ne mogu da odolim. Kad se približim košarkaškom terenu, zasvrbe me dlanovi, a kad slušam muziku u klubu proradi mi želja da zgrabim mikrofon, kaže Marija Šijan Mitrović.
Tokom zlatnih osamdesetih godina dok je bivšom SFRJ „praštao“ novi val, za koji kaže da ga «apsolutno obožava», njena ekipa je svirala i pevala bluz. Bluz scena u Beogradu u to vreme bila je koncentrisana na nekoliko mesta, a na njoj su operisala svega dva ženska bluz vokala - Zora Vitas i Marija Šijan.
“Prestala sam da se bavim muzikom kad sam ozbiljno počela da se bavim poslom. Nikad nisam mogla muziku da tretiram kao posao, jer nisam u stanju da izađem na scenu i stanem pred mikrofon kad mi se ne peva», kaže žena koja među bluzerima najviše ceni Houlin Vulfa (Howlin Wolf) i Lajtin Hopkinsa (Lightin Hopkins), ali joj je sa druge strane i fiksacija da ode na koncert grupe U2, iako je, smatra, to trebalo da uradi u vreme “Joshua Tree” albuma.
Sebi samoj uvek je vraća jedno delo - za koje kaže da bez obzira koliko puta da ga je čula do sad, ne postoji trenutak kad ne bi želela da ga čuje iznova - Ramirezova “Misa Criolla”. Nasleđena ljubav prema knjigama dovela je njenu kolekciju do blizu 10.000 primeraka, a ako bi jednog dana menjala svoju “centralu” knjige i diskovi bi sigurno išli sa njom. U njenom svetu našlo se mesta i za kompjuterske igrice i to strategije, koje, „kad jednom usvojiš ostaju strast za ceo život“, a posebno mesto zauzimaju “Age of Kings” i “Heroes of Might and Magic”.
Šik stil oblačenja, kovrdžava kosa, koju je nekad pokušavala da sputa, a onda je samo pustila, odraz su neobičnog duha Marije Šijan Mitrović koja svakako ne može neprimećena da uđe u neki prostor. Njena majka, koja je nakon odlaska u penziju postala pasionirani kuvar, jer je u svoje umeće uključila i stalnu potrebu jednog arhitekte za kreacijom, kao i putovanja po celom svetu i skitanja po kuhinjama, učinila su je veoma zahtevom kad je kuhinja u pitanju. Tako je jedna od želja žene koja kroz život ide širom otvorenih očiju i da u nekom trenutku u budućnosti postane kritičar restorana.
poziv na prtplate na - www.emportal.co.yu