Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Planina Golija - lepotica Srbije
Četvrtak, 04.08.2005.
10:16
Komentari
LEPOTICA SRBIJE
„Oj Golijo, oj jedina, najlepša si od planina”, kaže pesma, a oni koji su imali priliku da joj se izbliza dive tvrde – još i lepša. Zato je, ovo nekadašnje izletište krunisanih glava dinastije Nemanjića, postalo deo svetske prirodne baštine i odredište koje treba posetiti
Leto je, sezona godišnjih odmora, pravo vreme da se krene u pohode Goliji, najlepšoj planini Srbije. Ona za to ima i zvanično priznanje – 15. septembra 2001. godine Unesko je ovu planinu, tačnije njena 53.804 hektara, proglasio rezervatom biosfere koji je jedinstven u nas i jedan od 211 u svetu.
Golija je od onih planina koje vas svojom lepotom mame jer, iako u visinu seže do 1.833 metra, nema strmih litica, tako da se i do najvišeg vrha – Jankovog kamena – stiže bez većeg napora. Pri tom ne treba smetnuti s uma da na ovoj planinskoj divi, koja se nalazi između Ibra i Moravice, Peštera i Radočela, na površini od 75.000 hektara, ima mesta na koja ljudska noga još nije kročila.
Da nas ne bi „zavela” u svoje stoletne šume, pre polaska na put dogovorili smo se sa Milivojem Raičevićem, rodom iz golijskog zaseoka Arbulića, da obiđemo deo Golije, uz reku Studenicu.
Od Beograda do Ivanjice put vodi preko Čačka, planine Jelice i Guče. Asfalt je do Pridvorice, a onda počinje „jahanje” po tucaniku, doduše podnošljivo i tako do ušća Brusničke reke u Studenicu, odnosno sela Devići na obroncima planine Golije. Ne zadržavamo se, želja nam je da što pre stignemo do Čestih vrela, na 1.500 m nadmorske visine – jednog od dva izvora Studenice...
Meštanin Rista Petrović nas već čeka sa svojom „ladom nivom”. Ubrzo nam je postalo jasno i zašto je „niva” ovde „domaća životinja”. Treba se probijati kroz bespuća sa pogonom na sva četiri točka.
Da put nije tako loš možda se ne bi ni setili da je Golija na teritoriji opština – Ivanjica, Raška, Sjenica, Novi Pazar i Kraljevo – svačija, a ko ničija.
U blizini sela Čečina srećemo Dragomira Marinkovića, starinu od 85 leta. Krenuo na groblje, do koga ima bar dva sata hoda. Na pitanje kako je živeti na Goliji kaže: – Kako? Kad upekne sunce hoće da sagori, kad udari kiša hoće da odnese.
Ljute livade
Prekrivena gustim šumama i cvetnim livadama, Golija je sve samo ne gola. O tome svedoče i dva rezervata prirode: prvi od 14 hektara pod najvišim vrhom Golije, tu gde je izvorište Moravice, a drugi od 26, ispod Crnog vrha, u blizini Ljutih livada, gde izvire Studenica. U njima su prašume lišćara i četinara stare preko 400 godina. Stabla jela u rezervatu sežu u visinu preko 56 metara. Dragulj Golije i njen simbol je planinski javor, vrsta koja je preživela ledeno doba. Međutim, ime se vezuje za vreme kada je ovde bila granica između Srbije i turskog carstva. Turci su svoju, južnu stranu, planine krčili radi preglednosti, a stanovnici je koristili za pašnjake.
Put je, po svemu sudeći, bezbedan mada su nas upozorili da na Goliji ima vukova, medveda, divljih svinja, lisica, jazavaca, jelena, zečeva... Ovde se gnezdi i oko 95 vrsta ptica…
Izlazimo iz kola da protegnemo noge, trava oko nas tako svilena i tako meka da bi se na njoj spavalo kao na perjanom dušeku. Rista kao da pogađa naše misli.
- Na ovim livadama, koje su vekovima košene, nema ni kamička, tako da je puno prirodnih skijaških staza kojima zimi nedostaju samo ski-liftovi i utaban sneg.
Tamo gde je šuma tu je i voda, a Golija je, zahvaljujući nepropusnim silikatnim stenama, pravi rezervoar iz koga i na velikim visinama izviru brojni potoci spajajući se u reke bistrih i nezagađenih voda. Na nekima radi još pokoja vodenica. A što se tiče riba najviše „grizu” pastrmka, krkuša, lipljan...
Nekad bilo
Brojnost i važnost crkvenih objekata jasno govore o znatnoj srednjovekovnoj naseljenosti šire okoline Golije i o državnom i društvenom značaju ovog kraja za tadašnju srpsku državu. Za srednjovekovni period se vezuju i tragovi rudarske delatnosti u ovom kraju. Iz istorijske literature je poznato da je oko Ostatije vađena i prerađivana olovno-gvozdena ruda, na šta upućuju toponimi: Samakovo, Ugljari, Kotlovi...
U centralnoj Goliji u 19. veku stanovništvo se bavilo šumarstvom, stočarstvom i planinskom zemljoradnjom (ovas, heljda, raž, kukuruz). Većina porodica imala je svoje kolibe (bačije) za letnju ispašu stoke na obližnjim visovima. Bila su to „blaga” na koja se i porez plaćao. Na ovcu ili kozu po dve pare, a i za stado dve pare. Bilo je to 1834. godine kada je i Golija ponovo postala deo Srbije. Danas iznad Ljutih livada, na mestu Dugi laz, zatičemo samo jedno stado od 60 ovaca.
Dvolična planina
Isprepletala nam se u mislima prošlost i sadašnjost dok se privikavamo na dvostruko lice planine: posle prašume kroz koju smo prošli kao kroz tunel od grana ogromnih bukava i četinara, ispred nas livade, prostranstvo otvoreno oku kao velika slikovnica. Pogled odleteo, nenavikao da se može tako opružiti a da ne udari u beton ili staklo... Vredelo bi se ovde „izgubiti” nekoliko dana, leti ili zimi. Mira svakako ima dovoljno.
I tako, mic po mic, stigli smo i do polazišta reke Studenice koja jednim krakom izvire na Čestin vrelima, a drugim na Odvraćenici, i teče pod imenom Crna reka. Probijajući se između Radočela, Golije i Čemerna, uliva se u Ibar kod varošice Ušće. Ima veliki hidroenergetski potencijal, ali je zahvaljujući blizini manastira Studenica nisu „upregli” branom za hidroelektranu.
Narod se na Goliju doseljavao iz Crne Gore, Hercegovine i istočne Bosne. Danas, s proleća, kad biljni svet počne da buja, ovamo dolaze sakupljači lekovitog bilja, s obzirom na to da ima preko sto vrsta lekovitih travki: divizme, kantariona, hajdučke trave... Malo ko može da odoli svakojakom samoniklom voću (borovnice, ribizle, kupine), pečurkama (dosad je otkriveno oko 75 vrsta). Vrganji su na posebnoj ceni jer u ovim golijskim nema crva.
Sve je ovde kao u bajci, što je delo prirode koja se baš dugo ogledala i nabore svoje haljine ulepšavala. A što se tiče države, čini nam se da su oni „gore” smetnuli s uma da i ovde žive ljudi, da i njima treba dati osnovne uslove za život kao što im se redovno uzima porez čak i za zemlju sedme klase. A ne bi tuga bila tako golema da upravo zahvaljujući golijskoj šumi nisu asfaltirani mnogi putevi u Srbiji, dovedena struja i telefon...
Rimski vodovod
O nekadašnjem životu na Goliji svedoče ostaci utvrđenja i crkava, ali i „rimskog vodovoda” napravljenog od mermernih cevi.
Isklesani kameni blokovi u selu Čečini su potvrda priče o vodovodu, kao i sama česma koju su obnovila braća Košanin, potomci čuvenog botaničara dr Nedeljka Košanina i, mada je na njihovom imanju, zaveštali je selu. Međutim, tužno je što oni čiji bi to bili struka i posao nisu preduzeli nešto više da se ovi ostaci sačuvaju.
Desilo se da je u isto vreme kada i mi u selo po prvi put došao i savezni poslanik, da čuje muke meštana. A „spisak” poduži: nema puta, nema ni TV signala, mobilna telefonija ne funkcioniše, struja slaba, a za telefon su onomad uplatili po 400 evra (neki su morali da prodaju kravu i june), ali ga nisu dobili... Mole nas, zapišite – dr Aleksandar Pajović je obećao da će do prvih kiša biti asfaltiran put od Devića preko Koritnika, Ostatije do Gradca – to bi značilo povezivanje Ibarske magistrale, Ivanjice i užičkog kraja. I još 20 km lokalne putne mreže...
Sobe spremne za goste
Početak seoskog turizma u Srbiji se vezuje za 1973. godinu i selo Devići. Rekoše nam da je 1976. godine ovde bilo 9.000 noćenja. Bilo – odavno nema. Ali se tradicija nije ugasila.
U selu Koritniku smo posetili domaćinstvo koje svoja vrata otvara i gostima. Potrudila se Spomenka Dragojlović da uredi četiri gostinske sobe sa po dva ležaja. Posebno je za njih istkala i izvezla prekrivače. Sir i kajmak ona pravi.
Briga o ceni smeštaja je prepuštena agenciji „Revital” u kojoj nam rekoše da će biti u skladu sa onim koje odredi Turistička organizacija Srbije.
U domu Petrovića
Boravak na Goliji nam je ulepšalo i poznanstvo s porodicom Petrović, u čijem domu smo prenoćili, s obzirom na to da na ovom delu planine nema hotela.
Nada i bojana u mlekari
Razlokanim makadamom, uzbrdo, kroz šumu, posle uspona od četiri kilometra stigli smo pred kapiju. Domaćice Nada i Bojana su nas srdačno pozdravile. Ubrzo je sto bio pun đakonija, od sira i kajmaka, do jagnjećeg i prasećeg pečenja, domaće pogače, salate i kolača. A onda domaćin Milorad diže zdravicu u pozdrav. Naiskap, kažu da je takav red kod Golijaša, a red se poštovati mora. Zahvalismo na zdravici i iskapismo. Nakon večere, Milorad i sinovi Dragan i Rista zapevaše: „Pod Golijom selo što je, to je rodno mesto moje!..” Milina jedna slušati ih, a bogami su ih čuli i sa okolnih brda.
Za jutarnje buđenje se pobrinuo pevac. Prizor s prozora – veličanstven. Nižu se brda, kao talasi, prekriveni smaragdnim šumama i cvetnim pašnjacima. Činilo nam se kao da gledamo iz aviona, s obzirom na to da je na 1.400 metra nadmorske visine. Kuća drvena, ali komforna, sa kupatilom, kuhinjom, sobama...
Rista i Dragan Petrović u svojoj pilani
Nažalost, malobrojne su porodice poput Miloradove, koje uspevaju da se odupru surovim uslovima života na planini.
UNESCO Paris France
Pešter