Otpadne vode kao hrana za biljke - specifični projekat prečišćavanja vode biće realizovan u Kaću

U Francuskoj se skoro sva otpadna voda prečisti pre nego što ponovo završi u rekama, Mađarska ubrzanim koracima grabi ka tom rezultatu, a Srbija prerađuje tek nešto manje od 10% zagađene vode. Ovakva statistika nije rezultat viška, odnosno manjka ekološke svesti, već je dobrim delom plod čvrstih pravila koja važe u Evropskoj uniji. Za izlivanje industrijskog i kanalizacionog otpada direktno u reke EU svojim članicama naplaćuje penale. Novac uzet od "neposlušnih" vraća u ekološke projekte i pomaže gradovima koji su spremni i voljni da štite prirodu.

Dokaz za to je izgradnja postrojenja za preradu otpadnih voda "Čepel" u Budimpešti. U ovu fabriku, koja košta neverovatnih 250 mil EUR, EU ulaže 65% novca, država učestvuje sa 20%, a grad daje 15%. Treće po redu postrojenje za prečišćavanje u ovom gradu jedinstveno je po tome što će, pored klasične denitrifikacije i defosforizacije otpadne vode, vršiti dodatno tretiranje radi uklanjanja teških metala i hemikalija koji su najveći problem u otpadnim vodama naselja koja imaju i industrijska postrojenja, tj. zagađivače. Tako prečišćena voda će se ponovo vraćati u Dunav i neće ugrožavati ekosistem.

Pošto naša zemlja spada u najveće zagađivače Dunava, uprkos tome što je Srbija potpisnik konvencije o njegovoj zaštiti, "Veolia Water Srbija", beogradski ogranak francuske kompanije, povela je studente i profesore Tehnološko-metalurškog i Građevinskog fakulteta da na licu mesta vide kako funkcionišu takva postrojenja, koja su upravo osmislili njeni stručnjaci poznati kao inovatori u oblasti novih procesa i tretmana otpadnih voda. Jer, ono što sada radi Budimpešta uskoro će morati da urade Beograd, Novi Sad ili Niš. Tada će sadašnji studenti zauzeti važne pozicije u struci, te je ovakav gest jedne privatne kompanije zapravo investicija u budućnost.

Vladimir Pavićević, profesor na katedri za inženjerstvo životne sredine TMF-a, kaže da u Srbiji, u onim naseljima gde postoje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, ona uglavnom rade po principu mehaničkog ili biološkog tretmana ali retko koje postrojenje uklanja jedinjenja azota i fosfora, štetna po ekosistem koliko i teški metali.

– Najveći problem pri prečišćavanju vode je nataloženi mulj. Tehnološko rešenje u Čepelu podrazumeva njegovu razgradnju. U tom procesu se delom izdvaja biogas. On se dalje koristi za proizvodnju toplotne energije i delom za proizvodnju električne energije potrebne za rad samog postrojenja koje guta struje kao mali grad. Problem je šta uraditi sa ostatkom biorazgrađenog otpada. Budimpešta još nije odredila mesto gde će ga odlagati – kaže Pavićević za "Politiku".

Srbija, prema njegovom mišljenju, nema realnu šansu da uskoro izgradi takvo postrojenje. Beograd ima u planu Veliko Selo kao pogodnu lokaciju, ali je realizacija daleko jer je to skupa investicija.

Ali zato će mnoga manja naselja koja nemaju industrijske zagađivače, pa čak i udružena domaćinstva, moći da posegnu za "biološkim" rešenjima. Taj princip je, prema projektu "Organike", jedne od firmi u sastavu kompanije "Veolia", primenjen u mestu Telki, na 15 kilometara od Budimpešte, tako što se u mulj koji se taloži pri proticanju otpadnih voda "sade" biljke i ubacuju mikroorganizmi. Tada priroda čini svoje: naseljavajući se na razgranatom korenskom sistemu ovih biljaka, mikroorganizmi se hrane, množe i povećavaju "kapacitet" prerade otpadnih voda, a istovremeno doprinose bujanju biljaka. Time se postiže dodatni efekat: iznad podzemnog dela postrojenja to sve izgleda kao velika staklena bašta, pogodna za odmor i uživanje jer nema nikakvih neprijatnih mirisa!

Takav projekat će prvi put kod nas biti primenjen u Kaću kod Novog Sada. Reč je o investiciji od oko 2,2 mil EUR.

Ovaj vid prerade vode se koristi za manje gradove ili naselja od 500 do 50.000 stanovnika. U Francuskoj ne postoji potreba za tim, jer svi gradovi već imaju uređaje za prečišćavanje komunalne vode. Ali zemljama u kojima tek počinje rešavanje problema otpadnih voda, kao što su Srbija ili Mađarska, i te kako se isplati postavljanje ovakvih mini-postrojenja. To je ekološki i ekonomski prihvatljivo, a osim toga zauzima mnogo manju površinu. Ovaj sistem zapravo upućuje građane da se udružuju i sami brinu o svom otpadu, jer čak i samo nekoliko kuća može da se prikači na jednu "botaničku" baštu.

Za studente je ozelenjeno postrojenje za preradu vode bilo pravo otkrovenje, pa su neumorno fotografisali iždžigljalo rastinje.

– Volela bih kada bismo sve ovo što smo videli mogli da primenimo u našoj zemlji. Kao tehnolozi, mi moramo da dignemo privredu na noge i svako novo saznanje će nam dobro doći. Kada smo šetali kroz Čepel, kroz glavu su mi prolazile "Petrohemija", "Galenika" – kaže Danijela Kostić, studentkinja četvrte godine Tehnološkog fakulteta.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 15.06.09.)