Ivan - Vanja Maslov, direktor Beogradske kulturne mreže - Inženjer šou-biznisa

Najbitnija stvar koju je Vanja Maslov na Građevinskom fakultetu naučio je kako funkcioniše Klub studenata tehnike, popularni KST.

Prvo je bio gost, onda je napredovao u skupljača flaša, pred kraj fakulteta se „raskrupnjao“ pa je mogao da radi kao obezbeđenje, da bi na kraju „avanzovao“ u menadžera kluba. Ispekao je tu zanat, dragocen u trenutku kad mu je kolega sa Ekonomskog fakulteta, koga je do tad angažovao da deli flajere, došao sa idejom - Beogradu fali ogromna žurka na kojoj će se slušati rok „od Vardara pa do Triglava“ i piti pivo.

Dozvolu da tih nekoliko avgustovskih dana zaposednu Kalemegdan dobili su odmah, gradskom menadžeru se svidela ideja, a što je bilo možda i bitnije, nisu mu tražili pare. Pivari su bili tvrđi orah, a oni nisu imali nijedan kontakt u tim krugovima. Otišli su u prodavnicu, pokupili sa rafova od svake vrste piva po jedno, pa sa etiketa i limenki prepisali brojeve za reklamacije i krenuli da zovu. Nepoznati momci iz tek osnovane firme zovu sa epohalnom idejom festivala... kao i 50 drugih svakog dana. Ali ovi su bili ubedljiviji, pa su preko operatera, sekretara, šefova, došli do top menadžmenta i uspeli da obezbede komercijalne partnere za festival.

Razmišljali su - ako festival poseti šest hiljada ljudi za veče, uspeli su u životu. Cilj je „neznatno“ prebačen – ukupno četvrt miliona posetilo je festival te godine. I došlo se do 600.000 prošle godine. „Za pet dana festivala ja nisam živ, čekam samo da se završi nedelja, da svi ostanu živi i zdravi. Prošle godine su policajci, koji su sa 25. sprata PC Ušće obezbeđivali događaj, rekli da je na Ušću, gde se preselio Beer fest, bilo više ljudi nego na čuvenom Slobinom mitingu, ali da je bezbednost bila na nivou baletske predstave. Jeste, dunuo je vetar, oborio baner koji je čoveku napravio posekotinu na glavi, ali neke se stvari jednostavno ne mogu preduprediti“, kaže ovaj rođeni Boranin ruskog porekla, pomalo kivan na medije koji su besomučno eksploatisali priču o tom jednom „teže“ povređenom čoveku, a zanemarili, na primer, činjenicu da u vreme trajanja festivala kriva turističke posete Beogradu naglo kreće naviše. „Zašto?!“, zvao je medije da pita. „Leto je, Vanja, moramo o nečemu da pišemo“, odgovorili su mu.

Sve u svemu, posao je uspeo. Jeste da on radi od jutra do sutra, ali podnosi. I smatra da čovek u trenutku kad uspe treba nešto i da vrati zajednici koja mu je to dozvolila. Jer njemu nisu pomogli ni bogati roditelji ni političke veze, uspeo je sam, pa nema kome drugom ni da zahvaljuje, do zajednici. Odatle i akcija „Biram da recikliram“ – za tri limenke koje donesu ljudi dobijaju sitne poklone, prikupljene limenke se prodaju reciklažnom centru, pa odatle novac za reciklažne kontejnere u osnovnim školama – da se bar kod dece izgrađuje ekološka svest.

Kad kaže da je uspeo, to podrazumeva da ima fin život, skija u Francuskoj, letuje na Kubi, „vikenduje“ u Rimu, Barseloni. Ali ne ostaje mu dovoljno da kupi svoj stan. Šta da radi kad je rođen u Srbiji! Negde preko bi u šou-biznisu dosad zaradio milione, ali opet – ne bi on nikud odavde. Draže mu je da ustane ujutru, pozdravi se sa komšijama, popriča sa bakicama iz kraja, bude viđen u svom omiljenom restoranu „Pomodoro“, nego da se pun para i praznog srca šeta Londonom.

Prepričala mu drugarica da joj je prijatelj jednom rekao kako voli da jede u toj piceriji „Pomodoro“, ali ga nervira grupica japija koja tamo svaki dan po ceo dan sedi, sa laptopima i 16 telefona i kao nešto rade, „a džabalebaroši garant“. Nikad kravata, odelo samo u slučaju nužde, ko je još video takvog biznismena? A ti „džabalebaroši“ rade i po 18 sati dnevno, organizuju najveći spektakl u gradu, trenutno rade produkciju za Madonin koncert, sa Van Gogom su radili izvršnu produkciju one godine kada su dobili MTV nagradu, organizuju Sport fest na Adi, prošle godine su organizovali koncert Stefana Milenkovića, četiri godine zaredom organizovali su doček Nove godine na trgu u Beogradu.

To su bili oni dočeci kada je odlazak na trg prestao da bude socijalna pomoć za one koji sebi ne mogu da priušte bolje. „Zašto bi bila stvar prestiža dočekati Novu godinu na ulicama Londona i Njujorka, a stideti se beogradskih trgova“, pita Maslov.

Taj restoran, koji je nezvanična rezidencija Beogradske kulturne mreže, u njihovom je vlasništvu. Radili su tu u početku iz nužde jer im kancelarija od 40 kvadrata nije bila dovoljna za poslovne sastanke. Ali hrana koju je tadašnji vlasnik služio nije bila sasvim po njihovom ukusu, pa su se oni jedva izborili da preuzmu taj lokal. Jedva, jer je vlasnik mislio da pošto nisu iz te branše, ne mogu ni napraviti dobar posao. „Ljudi sleteli na Mesec, a ja da ne mogu da vodim restoran, svašta!“, rezonovao je ovaj građevinski inženjer bez dana staža u struci, koji smatra da mu ponekad možda zafali ideja, ali nikad sposobnosti da organizuje šta god da zamisli.

Hitler

Jeste da nekad malo pritegne svoje saradnike, pa ga zovu Hitler, ali kad se izgalami i istera svoje, posle posla se sa tim istim saradnicima druži, igra karte, putuje. „Kažu, ne bi trebalo raditi sa prijateljima, ja ne bih mogao drugačije. Doduše, mi smo kroz posao postali prijatelji, ali nikad ne bih mogao da radim sa ljudima u koje nemam bezgranično poverenje.“ Niti da vodi posao u koji ne veruje dovoljno da sve oko sebe može ubediti da nema bolje pice od one koju na drva peku u piceriji koju drži sa još četiri prijatelja, ili chees cake-a koji od njih kupuje KFC za svoj restoran.

Kaže da bi, kad bi mu neko dao da bira svoj poslednji obrok, sigurno pojeo specijalitet kuće – picu Mafiosso, dobro začinjenu, sa belim lukom, najkvalitetnijom mocarelom i puno rukole. „Moja baka je bila ispred svog vremena, a da to nije ni znala. Kad sam bio mali mazala mi je na hleb mast i beli luk, a salatu mi je pravila od maslačka. Tada je to bilo retro, a danas, kad se to zove garlic bread i rukola, postalo je fensi“, kaže Vanja Maslov.

A kako voli dobro da se najede, mora dobro da vežba. Zato ovaj školovani pijanista posle prebiranja po dirkama mora da se lati tegova. Tako se bori sa kilogramima. Sa stresom, a u ovom poslu ga ima konstantno, bori se pomoću stonog fudbala koji drži u kancelariji i umesto da broji do 10, „izroštilja“ lopticu sa kolegama pa se bistrije glave vrati poslu. Pivo bi bilo još efikasnija razbibriga, ali ga Vanja nikad u životu nije pio. Čudno za organizatora pivskog festivala, ali i Betoven je bio gluv kad je komponovao „Devetu simfoniju“.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs