Marija Ivanković Jurišić, zanatska radionica Marija Handmade - Uvek pratite svoje srce i uspeh mora doći

U životu uvek treba slediti svoj put i slušati svoje srce. To potvrđuje i priča Marije Ivanković Jurišić, koja je osnovala umetničku radionicu i stoji iza modnog brenda Marija Handmade. Ljubav prema modi, dizajnu i ručnom radu Marija je razvila jako rano, dok je kao devojčica leta provodila u Mačvi.

Kaže da ni sama nije bila imuna na lepe komade koji su stizali iz Pariza, pa je volela da pretura po maminim i bakinim ormarima.

- Bilo je tu dizajanirane odeće i obuće. Volela sam da ih nosim, često sam neke komade sama prepravljala, dodavala različite detalje, pa tako još u ranom detinjstvu ispoljavala svoju kreativnost. Još tada sam znala da ću se baviti nečim kreativnim, naravno, ako to ne bude istorija, koja je moja velika ljubav.

Na kraju, kreativnost je prevladala. Posle osnovne škole Marija je završila Šabačku gimnaziju, a onda su došle i studije u Beogradu.

- Kroz osnovnu i srednju školu išla sam na časove crtanja i slikanja kod šabačkog akademskog slikara Dragiše Marsenića, potom kod Dušana Neškovića. U toku priprema za studije istorije čula sam za Beogradsku politehniku i kreativne smerove koje nudi. Otišla sam na prijemni ispit da okušam sreću, znajući koliko malo studenata primaju. Ispostavilo se da je to bio dobar potez, jer me je odredio u daljem školovanju, ali i izboru profesije. Imali su konkretne smerove koji su bili vezani za konstrukciju i konfekciju kože. Kada kažem da sam neke stvari kao devojčica sama prepravljala, to su najčešće bile torbe i obuća, volela sam da dodajem određene detalje od kože. U to vreme koža me je zaista fascinirala kao materijal, ima svoju određenu formu, nije kao tekstil sa kojim možete da se opustite, već uvek morate da vodite računa, jer ste ograničeni samom formom i oblikom kože, morate da im se prilagođavate. Moja fascinacija tim materijalom opredelila me je, pa sam se i odlučila za odsek dizajn kože, gde sam stekla i zanatsko znanje kako se pravi kalup i konstrukcija za cipele ili torbu. Garderoba me je tada nešto manje zanimala.

Ipak, tadašnja situacija u zemlji nije bila sjajna. Bilo je jako teško zaposliti se u kožarskoj industriji koja je nestajala. Postojala je samo fabrika u Rumi, koja se, pak, bavila samo preradom kože, ne i dizajnom.

- Shvatila sam da ću se dizajnom kože teško baviti u našoj zemlji. Igrom slučaja, posao sam dobila u jednom tkačkom ateljeu kod Vukovog spomenika. Vodio ga je Sirijac, čovek kome je tekstil bio u krvi i koji je donosio predivne materijale i prediva za koje sam ja pravila skice. To je bio moj prvi susret sa tkačkom proizvodnjom. U svojim idejnim rešenjima, skicama, morala sam da se usmerim na stvari koje su mogle da se naprave na razboju. Tkanje kao predmet imala sam i tokom studija, a ponovo se probudila i moja ljubav iz detinjstva, koju sam već pomenula. Počela sam da proučavam tkanje koje je i drevni zanat, a paralelno sam upisala sam i školu tkanja pri Etnografskom muzeju, kod Ivane i Nadežde Vlajković. To je bila odlična prilika da u potpunosti savladam zanat i sve njegove mogućnosti.


Povratak u rodni Šabac

Dobra poslovna ponuda Mariju je ponovo vratila u rodni Šabac. Ovog puta udaljila se od dizajnerskog posla i počela da radi za Zlatarnu Celje.

- Oni su se u to vreme vraćali na srpsko tržište i bio im je potreban neko ko će da aranžira izloge. Radila sam za njih dve godine i to je bilo jako lepo iskustvo. Bila sam u kontaktu sa prirodnim materijalima, kao što su drago i poludrago kamenje. Učila sam dosta o njima i o nakitu, koji je na neki način dopuna modi koju sam toliko volela. Usledila je nova poslovna ponuda i unapređenje, koje je sada podrazumevalo moj povratak za Beograd. Međutim, to mi nije odgovaralo. Uživala sam u Šapcu, ponovo sam se pronašla u svom rodnom gradu i nisam želela da ga napuštam. U međuvremenu sam svoj razboj i opremu za tkanje vratila u Šabac, pa sam sve vreme rada u Zlatarni Celje zapravo i tkala. Tada se desila i moja saradnja sa organizacijom USAID i Etno mrežom. A onda su nastali i moji prvi komadi odeće koji su se pojavili na reviji Etno mreže u Čikagu, koja je napravila veliki bum. Jedan od mojih kaputa izašao je na naslovnoj strani Ilustrovane politike za inostranstvo. Sva dešavanja iz 2006. godine zapravo su mi bila jasan signal da sam na pravom mestu, da je moda nešto čime bi trebalo da se bavim. Postala sam svesna činjenice da u mojoj radionici nastaju komadi koje kupuju stranci, ljudi koji putuju po čitavom svetu i imaju priliku toliko toga dobrog i kvalitetnog da kupe. Ta spoznaja odredila je dalji tok mog života i karijere - govori nam Marija.
Negde u to vreme Marija je saznala i za Udruženje poslovnih žena Srbije, koje je od samog početka bilo njen tim, njen kolektiv. I prve kupce za garderobu koju je dizajnirala pronašla je upravo među članicama ovog udruženja.

- Moja mama je na birou rada u Šapcu na oglasnoj tabli videla Informaciju o tome da Udruženje poslovnih žena traži potencijalne nove preduzetnice i pozivaju ih da im se pridruže na određenim seminarima i edukacijama. Otišla sam na jednu od tih edukacija, gde sam dobila vrlo korisne informacije o tome kako da osnujem svoj biznis. Registrovala sam radionicu, a od novembra 2007. godine kreće i da se ozbiljnije zahuktava priča oko brenda Marija Handmade. Jako mi je značila njihova podrška. Od prvog dana Udruženje poslovnih žena je deo mog tima. Najpre smo bili prisutni na tržištu Šapca, a negde kao prekretnicu vidim i 2009. godinu, kada sam gostovala na Šabačkom kulturnom letu i gde je žena koja se bavi promocijom srpske kulture u Švajcarskoj videla moj nastup i pozvala me da učestvujem na reviji u Bernu. Nastup u Švajcarskoj bio je veoma uspešan i cela kolekcija je prodata. Zarađeni novac uložila sam u otvaranje lokala u Beogradu i evo tu smo i danas. Poslednjih nekoliko godina smo u Čumićevom sokačetu, i drago mi je zbog toga. Čumićevo sokače je zaista lepa oaza u centru grada. Mnogi ljudi još uvek ne znaju da tu mogu da kupe lepe, kvalitetne, dizajnirane stvari od lokalnih umetnika i dizajnera. Svi zajedno radimo na tome da popularizujemo ovo divno mesto.


Ideja održive mode utkana u svaki komad garderobe

Cela priča oko brenda Marija Handmade savršeno se uklopila u samo srce Čumićevog sokačeta. Dizajnirana garderoba napravljena od prirodnih materijala, inspirisana tradicijom i bogatim srpskim nasleđem, zaista nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

- Jako me inspirišu tradicionalne forme, njihova jednostavnost sa jedne, a opet neka svevremena i neprolazna lepota sa druge strane. Takođe, inspiriše me i tradicionalna ornamentika, pri čemu su neke kolekcije direktno inspirisane srpskom, a druge pak ornamentikom drugih naroda i kultura. Naše etnološko nasleđe, stari drevni zanati, tekstilna vlakna koja sežu u prošlost, za mene su zaista posebni. Na primer, vunu, koja je prvi poznati tekstilni materijal, čovek je koristio još u drevnom Egiptu, pa i dan danas možemo videti neka tkanja koja se čuvaju u Egipatskom muzeju u Minhenu. To su i prve poznate tkanine koje su pronađene na svetu. Tkane su na razboju, tehnikom koju mi i dan danas koristimo u 21. veku, i koju prenosimo dalje. Zato mislim da materijali imaju neprolaznu vrednost kao takvi. I ma koliko napredovale nauka i tehnologija, prirodni materijali nikada neće imati alternativu - kaže Marija.

Osim što u radionici Marija Handmade koriste isključivo prirodne materijale, u proizvodnji se vode i principom održive mode. Taj pojam postao je veoma popularan u poslednjih nekoliko godina, a u ovoj šabačkoj radionici zapravo su mu verni od samog početka.

- Osnovni postulat održive mode je korišćenje prirodnih materijala. Tkanine su za nas dragocene, isto kao i zaštita okoline. Trudimo se da koristimo što manje resursa u proizvodnji, nemamo otpade koji inače karakterišu tekstilnu industriju i masovnu proizvodnju, pa je samim tim čine i jednim od najvećih zagađivača okoline. Takođe, jako je bitan i fer odnos u proizvodnji. Kod održive mode sve je veoma transparenetno. Kupac mora da zna šta kupuje - najpre od kojih materijala je neki komad garderobe napravljen, da zna šta plaća, koliko vredi materijal, koliko je sati utrošeno na izradu svakog komada i na kraju, koliko su radnici plaćeni za to. Znači, mora da bude svestan vrednosti onoga što kupuje. Jako nam je važno da ima svest o tome da je reč o garderobi koja je napravljena iz čiste ljubavi, želimo da naše mušterije to osete i uvek se radujemo kada nam se iznova vraćaju.

Rame uz rame sa održivom modom ide i socijalno preduzetništvo, koje podrazumeva udruživanje.

- Želimo da naši kupci budu svesvni toga da kupovinom našeg proizvoda, osim što lepim komadom odeće usreće sebe, čine dobro i lokalnoj zajednici. Kada daju podršku lokalnom preduzetništvu podržavaju i nečiji razvoj, osnaživanje. Naročito kada je reč o osobama iz teže zaposlovih kategorija i sa određenim stepenom invaliditeta. Uz pojam socijalnog preduzetništva ide i pojam cirkularne ekonomije, koja je opet vrlo usko u vezi sa pričom održive mode, pa umesto u otpad, određene stvari se recikliraju i ponovo koriste. Na taj način celoj priči dodajemo neku novu vrednost. Mene je kao dizajnerku 2016. godine pozvala gradska uprava Šapca da osmislimo program za zapošljavanje žena. Osmislili smo set teorijskih i praktičnih obuka za nezaposlene žene iz oblasti hrane i tekstila. Kao rezultat programa danas imamo i veliki broj prekvalifikovanih žena, a njih 10 još rade sa mnom u radionici Marija Handmade. Sada su sa njima mnogo veće i moje mogućnosti, ali veće su i odgovornosti. Prilikom osmišljavanja svake kolekcije sada razmišljam o tome da moramo da zaradimo za sve nas. Zato stalno tražimo nove načine za dalje širenje tržišta.


Učiti iz svojih uspeha, ali i iz grešaka

Tako je došlo i do saradnje sa brendom iz Pariza za koji se u radionici u Šapcu tkaju štofovi.

- Koriste se reciklirani materijali, konkretno, reciklirana nit plastike sa juga Srbije, koja se koristi u proizvodnji plastičnih džakova. Uspeli smo da dobijemo materijal koji može da se koristi u tekstilu, kombinujemo ga sa domaćom vunom i pravimo štofove za pravljenje torbi i cipela. Takođe, moja ideja je bila da nam se pridruže još neke dizajnerske linije koje će pratiti isti koncept i ideju. Želeli bismo da pokrenemo liniju isključivo za venčanja ili mušku kolekciju, čime se Marija Handmade do sada nije bavila.

Jedna od ideja je i da počnemo da se bavimo prikupljanjem, preradom i pripremanjem starog tekstila za tkanje. Javila nam se i koleginica iz Španije da joj po tom sistemu uradimo i nekoliko komada od teksasa. Sada tražimo novac kako bi se naša ideja i realizovala. Trenutno smo i u mentorskom procesu sa Impact habom u Beogradu, gde tražimo način da se ideja plasira u vidu startapa ili nekog novog projekta. Sama ideja reciklaže u tekstilu može da bude vrlo interesantna ukoliko je plasiramo na pravi način i dobijemo odgovarajuću podršku.

Uspešan biznis, radionica u Šapcu, lokal u Beogradu, više od 30 revija i izložbi u Parizu, Melburnu, Sidneju, Beču, Hagu, Amsterdamu, Čikagu, Nemačkoj. Kada pitate Mariju da li bi danas uradila nešto drugačije, kaže da bi se i dalje držala istog puta i slušala svoje srce.

- Sigurno sadm da bih i dalje sve isto radila, pratila bih svoj put, svoj senzibilitet. Jer, sigurna sam, ova priča ne može drugačije da funkcioniše. Može kasnije da se prenese i na druge ljude, gde se različiti senzibiliteti mogu lepo spojiti u jednu lepu priču, što smo mi svojim primerom i pokazali. Međutim, sve polazi od nekog ličnog pečata i pristupa. Od samog početka imala sam viziju i ideju kako sve treba da izgleda, a držim je se i dalje. Danas, bar kada je zanatska radionica u pitanju, nije teško pokrenuti posao. Treba vam možda od 3.000 do 5.000 EUR uloga kako biste nabavili sve što vam je potrebno za otpočinjanje posla. Međutim, mnogo je zahtevnije održavati posao, privući kupce i učiniti da vam se stalno vraćaju. Ja sam od samog početka mnogo novca ulagala u kvalitetne mašine, materijale i tkanine. Sada bih svima preporučila da malo više ulože i u marketing, jer zahvaljujući internetu i društvenim mrežama možete biti globalno dostupni i vidljivi u celom svetu. Treba maksimalno iskoristiti i moć društvenih mreža, jer mogu mnogo pomoći i u pokretanju, ali i u održavanju biznisa.

Kada se sada osvrnem unazad, veoma sam ponosna na sve što smo postigli sa brendom Marija Handmade. Koliko god ovaj samostalni put bio težak, kada nešto postignete i zadovoljstvo je mnogo veće. Ceo svoj preduzetnički put gradila sam na ličnim primerima, dobrim i lošim. Učila sam i iz svojih uspeha, ali i iz grešaka. Na svakom koraku imala sam dobru školu. Danas, posle 13 godina mogu da kažem da sam izuzetno zadovoljna i da sam uspela u svojoj misiji.