Srbija do 2030. može da ima 100 MW kapaciteta za vodonik

U prvoj fazi vodonične tranzicije u Srbiji do 2025. godine cilj je da se instalira 10 MW elektrana na elektrolizu iz obnovljivih izvora energije, a u drugoj fazi, do 2030. godine, 100 MW i da se dobija 50.000 tona vodonika. Do 2050. godišnja proizvodnja mogla bi da dostigne oko 2,5 miliona tona za korišćenje u transportu (28%), industriji (24%), kao podrška mikrogrid i nanogrid elektroenergetskim sistemima (22%), u domaćinstvima (16%), navodi se u konceptu za vodoničnu strategiju Srbije, a piše Vladimir Spasić za Balkan Green Energy News.

Koncept za nacionalnu vodoničnu strategiju predstavlja pionirski poduhvat s obzirom na to da nema ozbiljnije države koja ne razmatra kako će uhvatiti korak sa razvojem tehnologija za vodonik, ali u Srbiji o tome ne govore ni državni, ni privatni, ni naučni sektor. Pripremili ga je radna grupa koju čine predstavnici Mašinskog fakulteta, Instituta Mihajlo Pupin i poslovnog udruženja Elektromašinogradnja, koje čini 13 srpskih firmi, kao i nekoliko eksperata. Cilj strategije je da ukaže na potrebu integralnog promišljanja sadašnjeg i budućeg razvoju srpske energetike u pravcu primene vodonika.

Iako je tehnologija proizvodnje i korišćenje vodonika poznata više desetina godina, tek poslednjih godina privatni sektor, ali i države širom sveta (EU je u julu 2020. usvojila Strategiju za vodonik za klimatski neutralnu Evropu) u njemu vide rešenje za što uspešniju i bržu energetsku tranziciju. Zeleni vodonik, koji se dobija elektrolizom vode uz pomoć električne energije dobijene iz obnovljivih izvora (vetroparkova i solarnih elektrana), može da zameni fosilna goriva u industriji i transportu, sektore za čiju dekarbonizaciju dosad nisu pronađene dovoljno dobre alternative. Ali, njegova primena bi mogla da bude mnogo šira, jer vodonik može da bude sirovina, gorivo, prenosilac i skladište energije.

Koncept za vodoničnu strategiju predstavljen je na Mašinskom fakultetu na okruglom stolu Vodonična strategija Srbije kojem su prisustvovali predstavnici Elektrotehničkog i Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu, Akademije inženjerskih nauka Srbije, Privredne komorore Srbije, Elektroprivrede Srbije i Udruženja naftnih kompanija Srbije.

Plan članova radne grupe je da u sledećem koraku u pripremu strategije uključe predstavnike ministarstva, kao i investitore, kako bi se ispoštovala matrica koju primenjuju sve države sveta za pripremu jednog ovakvog dokumenta, a to je zajednički rad države, industrije i investitora.

U konceptu strategije se navodi da ovaj dokument ima za cilj da ukaže na potrebu da Srbija uhvati priključak sa razvojem vodonične tranzicije u Evropi u periodu do 2023. tako što će opredeliti za to potrebne resurse, ali i mobilisati ljudske i organizacione potencijale koje ima.

U prvoj fazi vodonične tranzicije, do 2025, kako se navodi, cilj je da se instalira 10 MW elektrolizera za proizvodnju vodonika korišćenjem energije iz obnovljivih izvora. U tom periodu trebalo bi razvoj domaće regulative, standarda i propisa zaokružiti i uskladiti sa međunarodnom praksom.

U drugoj fazi, do 2030, cilj je da se instalira 100 MW i proizvede od 50.000 tona zelenog vodonika.

- Očekujući da će vodonična tehnologija nakon 2030. dostići tržišnu zrelost, saglediva je opcija da Srbija bude aktivno uključena u tokove vodoničnih gasovodnih sistema, ali i da ima sopstvenu distributivnu mrežu. U ovom periodu, takođe je saglediva izgradnja vodonične infrastrukture, uključujući 20 stanica za snabdevanje vodonikom na magistralnim putevima, u avio saobraćaju i snabdevanje rečnih plovila - navodi se u konceptu.

Do 2050. godišnja proizvodnja vodonika u Srbiji trebalo bi da dostigne oko 2,5 miliona tona, od čega iz obnovljivih izvora 25%, biomase 35%, uglja 40% (na bazi proizvodnje vodonika pomoću genetski modifikovanih organizama) i 10% na bazi novih tehnologija dobijanja vodonika iz otpada.

Miljan Vuksanović, potpredsednik kompanije WES CO Power and Engineering i jedan od stručnjaka koji je radio na konceptu, kaže za Balkan Green Energy News, da je izrada vodonične strategije svojevrsna neminovnost, kao što je neminovnost da vodonik postane ključni energent budućnosti. On ističe da je za vodoničnu tranziciju potrebno mobilisati gotovo sve nacionalne resurse, uz učešće industrije, investitora i obrazovnog sistema.

Upravo je to ključna novina u ovom inicijalnom konceptu strategije, koji bi trebalo da posluži kao osnova da se završna strategija uradi u sadejstvu sa državnom upravom, investitorima i drugim institucionalnim entitetima.

Druga značajna novina ovoga pristupa je model strategije koja se sastoji od 50-tak ključnih projekata uobličenih u 30-tak aktivnosti, koje se, svaka pojedinačno, mogu kontrolisati i pratiti. Tako da zapravo strategija i njena realizacija postaju ono što se u upravljanju projektima naziva "master projekat", čime se postiže kontrolabilnost i realnost u primeni.

Koncept obuhvata i učešće dijaspore, jer je poznato da znatan broj naših naučnika već radi na razvoju vodoničnih tehnologija.

- U osnovi, verujemo da će strategija omogućiti Srbiji da se uključi u savremene tokove vodonične tranzicije, i pored činjenice da je u ovoj oblasti u velikom zakašnjenju, koje može imati izuzetno ozbiljne posledice - istakao je on.

Milenko Nikolić, direktor firme Institut Mihajlo Pupin – Automatika (IMP-Automatika), i predsednik Izvršnog odbora udruženja Elektromašinogradnje, kaže za Balkan Green Energy News da je sve krenulo od Miljana Vuksanovića, koji je Udruženju predložio da Srbija uradi nešto da uhvati korak u sektoru vodonika.

On kaže da bi država morala da zauzme stav o tome, i da se nađu sredstva da se investira u nekoliko oblasti. U obrazovanje, pre svega, jer bez obrazovanja kadrova nema smisla bilo šta raditi, a onda animirati institute i ljude koje se već time bave preko projekata kako bi Srbiji učinili spremnijom za dolazak vodonika.

- Ako to ne uradimo, u suštini ako ne uspe ovo što sada mi pokušavamo, bićemo samo zemlja koja će kupovati tehnologiju za vodonik, na šta i računaju ove razvijene zemlje. Suština okupljanja oko koncepta strategije je da spremno dočekamo šire korišćenje vodonika - naglašava on.

Radivoje Mitrović, dekan Mašinskog fakulteta, kaže da je udruženje Elektromašinogradnja pokrenulo inicijativu da u saradnji sa fakultetima, Privrednom komorom Srbije, Akademijom inženjerskih nauka Srbije, stateški energetski dokumenti uključe vodonik kao rešenje.

- Mašinski fakultet kao naučnoobrazovna ustanova koja se bavi svim vrstama goriva, pa i vodonikom, jeste zainteresovan da se ta oblast više izučava, i što je posebno važno da se u narednom periodu mnogo više sredstava uloži ne samo u istraživanje, nego u prvoj fazi u obrazovanje inženjera, za generaciju proizvoda koji će biti utemeljeni na vodoniku kao gorivu - naglašava Mitrović.