Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Milica Gavrilović, suvlasnica "City Fashion Group" Visoko na zemlji
Sreda, 08.12.2010.
13:49
Komentari
(Milica Gavrilović)
Milica Gavrilović je filološkinja, bivša stjuardesa, dizajnerka nakita, uspešna poslovna žena, i - šmizla. Najveći deo svoje radne biografije ispisala je na oko 8.500 metara iznad zemlje, a kad je odlučila da "aterira", u preduzetničke vode uletela je brzinom od 0,8 maha. Za dve decenije rada u "Jat Airways"-u bilo je godina kada je, ako je verovati računici njenog supruga, samo tri meseca boravila kod kuće. Zato joj je lakše da odgovori na pitanje u kom gradu sveta nije bila, nego da nabraja metropole koje je posetila. Čikago, Njujork, Dubai, Los Anđeles, Singapur, London, Rim, samo su neki od gradova u koji je ušetala u uniformi nacionalnog avioprevoznika.
- Ipak, između zgusnutog rasporeda letenja bilo je više slobodnog vremena nego danas, kada sama sebi krojim dan. Kada smo Ljiljana Čakić i ja pre skoro deset godina otvorile prvi butik bižuterije u Bulevaru kralja Aleksandra nismo ni slutile da će naše kreacije nositi žene širom bivše Jugoslavije, i da će nam jedan od ciljeva biti da se dokažemo u Evropi - počinje priču za "eKapiju" Milica Gavrilović, suvlasnica "City Fashion Group", u okviru koje posluje brend "Dve šmizle".
Kuma jednom od naših najprepoznatljivijih brendova bila je arhitektinja Maja Vidaković, koja je dobila zadatak da ime bude srpsko i drugačije od tadašnjih "perli", "dona", "miss". Milica Gavrilović, koja je inače diplomirala engleski jezik kaže da do sada nije našla adekvatan prevod reči šmizla.
– Ipak, uspevam da strancima dočaram značenje reči, a najvažnije je da se njima sviđa šta "Šmizle" prave - dodaje Gavrilović.
Da je vizuelni identitet beogradskog proizvođača nakita zasita originalan, potrvđuje i mišljenje sajta "Best brends of the world", koji je "Šmizle" pre nekoliko godina uvrstio u najbolje svetske brendove. Samo dve godine od početka rada Milica i Ljiljana imale su pet radnji na udarnim lokacijama u Beogradu, a u 2008. su počele sopstvenu proizvodnju nakita, u dizajnerskom studiju u Beogradu.
- Ne bismo bile ovde gde jesmo da se od početka nismo izdvojile i bile drugačije. Trudile smo se da u svemu što radimo budemo makar za nijansu brže, bolje, smelije i originalnije. "Dve šmizle" su 2002. godine, odmah po otvaranju prve prodavnice, izazvale pravi bum. Kupci su bili znatiželjni, dolazili su da nas posete, zavire u radnju, saznaju ko su te "Dve šmizle". Neki koji su čuli samo ime prvo su mislili da je reč o novom kafiću, pa su, moram priznati, neki muškarci bili pomalo razočarani kad su ugledali orglice i minđuše. Sećam se i da smo među prvima u gradu imale brendiran automobil, sa prepoznatljivim crno žutim bojama i belim oblačićima. Tada su nas, osim stalnih mušterija pozdravljali i policajci i vozači u gradskom prevozu.
(Dve šmizle)
"Dve šmizle" brzo su postale stalne gošće modnih sajmova, dizajnerskih skupova, televizijskih emisija i stručnih časopisa, a glavni posao završile su u Hong Kongu. Na tamošnjem sajmu su se udružile sa jednom kompanijom iz regiona kako bi uspele da naručenim količinama budu interesantne lokalnim proizvođačima. Danas skoro sav repromaterijal uvoze sa istoka, a u Hong Kongu borave nekoliko puta godišnje.
"Dve šmizle" osim vlasitih radnji, imaju franšize u pet zemalja. Njihov nakit od poludragog kamenja, kristala, staklenih perli, bisera, školjki i drveta, osim u gradovima u Srbiji, možete pazariti i u Skoplju, Banja Luci, Doboju, na Palama, Zagrebu, Šibeniku, Podgorici, Herceg Novom, Budvi, Tivtu. Ukoliko sve bude teklo po planu, "Šmizle" će se 2012. pojaviti i u šoping centrima na Floridi. Do tada se spremaju za Evropu.
Jugonostalgičarka
Milica Gavrilović rođena je u Ljubljani, odrasla u Kumanovu, školovala se u Otočcu, a diplomirala u Beogradu.
- Otac je bio vojno lice, tako da smo se tokom mog i bratovog detinjstva dosta selili. Kada je mama trebalo da se porodi živeli smo u Makedoniji, ali je ona, kao Slovenka insistirala da rodi ćerku u Ljubljani. U povratku smo se spakovale na voz za Ljubljanu, pa Zagreb i Skoplje, tako sam još kao beba počela da putujem. Posle šestog razreda, koji sam završila u Hrvatskoj, preselili smo se za Beograd, a srednju školu, Trinaestu gimnaziju, sam upisala na Banovom brdu. Nije mi bilo lako da napustim Otočac, ali sam se vrlo brzo navikla na život u srpskoj prestonici. Kada je došlo vreme da dobijem indeks, tata je navijao za pravni ili ekonomski fakultet, ali ja nisam bila ni najmanje zainteresovana. Maštala sam o Filološkom fakultetu, a druga opcija bila je arheologija. Da sam morala da biram između pravnog i ekonomskog, onda bi to bila ekonomija. Kako god, nisam se pokajala ni zbog jedne svoje odluke u životu.
Na konkurs za stjuardese se prijavila na četvrtoj godini studija i tada su je svi plašili da zbog poslovnih obaveza neće završiti fakultet. Međutim, sve ih je demantovala kad se okitila diplomom nakon godinu dana. Paralelno sa radom u "Jatu", oprobala se i u ulozi profesorke u jednoj beogradskoj školi, u kojoj je predavala tokom pauza. Nije joj bilo potrebno mnogo časova da shvati da joj je zanimljivije na nebu nego u učionici. Još tada se pojavilo interesovanje za nakit, pa je za razliku do svojih kolega, umesto za parfemima i kozmetikom, po inostranstvu uglavnom jurila perlice.
Kaže da joj posao stjuardese nikada nije dosadio.
- Stekla sam dosta prijatelja, nisam imala ni jedno ružno iskustvo ili problem tokom leta. I danas letim "Jatom", kad god mi odgovara njihov raspored i ako ima aranžmana. Samo jednom mi je bilo drago što više ne radim u "Jatu", a to je bilo jedno jutro kada se nad Beogradom spustila ogromna magla. Sećam se da sam tada mogla da ostanem u krevetu, a da sam bila stjuardesa, već bih jurila bih ka aerodromu.
Na krilima optimizma
Kada su "Dve šmizle" zahtevale posvećenost najmanje četiri žene, Milica je odlučila da napusti dugogodišnji posao u "Jatu" i svim snagama se preda poslu sa nakitom.
- Ljilja više nije mogla sama da postigne sve zadatake i ja sam tada presekla. Zanimljivo jer da se ne sećam svog poslednjeg putovanja u uniformi, jer po rasporedu je trebalo da idem za Podgoricu, ali ja sam zamolila da me "skinu" sa tog leta. Trebalo je da spavam u Crnoj Gori, tamo sam bila bezbroj puta, znala sam da će biti teško i zamolila sam "Jat" da ne idem.
Seća se da je prvi let bio Rim, a prvo interkontinentalno putovanje Čikago.
- Bila sam jako uzbuđena pred odlazak u Ameriku i usput sam pevušila onu čuveninu Sinatrinu - "Chichago, Chichago". Ispostavilo se da mi je centar Ilinoisa i danas jedan od omiljenih gradova. Zbog atmosfere, arhitekture, bluza, širokih bulevara, jezera, divnih ljudi. U Americi smo inače ostajali i po pet dana i, ukoliko to nisu bili neki industrijski gradovi poput Klivlenda u centralnom delu zemlje, bilo nam je izvanredno zanimljivo.
Milica kaže da osim svih divnih stvari koje doživite kroz posao stjuardese ima i jedan mali nedostatak – nikada niste kod kuće.
Sećam se da mi je bilo jako teško kad su se moji prijatelji okupljali vikendom, spajali slobodne dane, a ja sam uglavnom samo subotom ili nedeljnoim bila na zemlji.
- Tako je jednom moj suprug izračunao da sam za godinu dana kod kuće provela svega tri meseca, ali ubrajao je i one dana kada sam se recimo vraćala i u 2 ili 3 sata popodne. Sada vidi da sam tada bila rasterećenija nego danas. Onda sam sve svoje probleme ostavljala ispred vrata aviona, a pri povratku na beogradski aerodrom zaboravljala na posao. Sada posao uvek nosim sa sobom, jer su "Dve šmizle" deo mene - kaže naša sagovornica.
Milica se seća i jednog interesantnog letovanja, kada je sita vožnje avionom, ubedila supruga da na odmor u Crnu Goru idu vozom.
- Bila sam više uzbuđena pred taj put, nego neke interkontinentalne letove, jer sam većinu dana provodila u vazduhu ili na točkovima. Sećam se da sam tada bila srećna kao dete, posebno što sam dobila krevet na sprat.
Kad šmizle pokrenu biznis
Prijateljstvo Milice i Ljilje trajalo je godinama pre pokretanja "Dve šmizle", a jedno od zajedničkih interesovanja bilo je, nartavno, nakit.
- Spojile su se dve žene koje su veoma ambiciozne, istrajne, drugačije, imaju viziju, smisao za biznis i spremne su da reskiraju. Da smo krenule dobrim putem shvatile smo ubrzo posle otvaranja naše prve radnje.
Kaže da je najbitnija stvar u poslu motivacija, jer je onda energija nepresušna.
- Kada imate viziju i jasno postaljen cilj, uvek ćete pronaći cilj da ispunite svoje snove. Dve šmizle su me naučile nekim stvarima u poslovanju za koje nikada ranije ne bih rekla da ću raditi. To su recimo finansije, međunarodna trgovina, oblasti koje su mi do tada bile poptuna nepoznanica. Moram da priznam da sam u početku imala veliku podršku supruga.
Milica retko nosi nakit koji nije izašao iz radionice "Dve šmizle" u beogradskom naselju Medaković. Dosta ogrlica, narukvica i minđuša koje ima u fiokama je sama dizajnirala. Kaže da više voli moderne kreacije i kristale, ali dopadaju joj se i modeli sa poludragim kamenjem, barokni i starinski stil.
- Podjednako nosim i diskretne i veoma napadne komade, zavisi od raposloženja i prilike. Ne volim jedino "stroge i ozbiljne" ogrlice, kao što retko oblačim i takvu garderobu. Naš tim se uvek konsultujemo prilikom izrade nakita. Ljiljanu i mene zanima da zavirimo među naše dizajnere, damo im neku sugestiju, pogledamo modele. Uvek se držim one da više ljudi bolje razmišlja i zato mi je veoma drago što naši dizajneri imaju različite stilove.
Za Milicu Gavrilović može se reći da je radoholičarka, jedna od onih koje obaveze nikada ne ostavljaju za kasnije, a "najveću žabu gutaju prvo". Smatra da je harmoničan privatni život ključ uspeha i za poslovni i društveni život, i da bez mira u kući nema sklada ni u kancelariji.
- Moj savet mlađim kolegama je da reskiraju sa malom dozom opreza. Da ih ne zadovolji trenutni uspeh i da uvek postaljaju više ciljeve. Tako je bar kod šmizli.
T.S.
