Mala gazdinstva odustaju od paprike i kupusa - Šta je alternativa?

Iako od prodaje hrane u inostranstvu Srbija zarađuje, poljoprivreda je u krizi. Na probleme sve češće ukazuju stočari, ratari, pa i povrtari. U poslednje vreme smanjuju se površine pod povrćem na otvorenom, dok se proizvodnja u zaštićenom prostoru povećava. Povrtari koji imaju do 5 ha, ističu stručnjaci, gase ovu proizvodnju, naročito paprike i kupusa. Svetla tačka je proizvodnja karfiola, brokolija, graška, boranije, začinske paprike.

Proizvođači paprike kažu da nisu imali dobru godinu ni kada je reč o prinosima, niti o ceni njihove robe, pogotovo ako se posmatraju cene repromaterijala i vremenski uslovi.

- Cene đubriva su u 2022. u odnosu na godinu ranije povećane i za 100%, cene zaštitnih sredstava od 20 do 50%, oprema za navodnjavanje od 10 do 20%, sve vrste repromaterijala i opreme za proizvodnju paprike su drastično poskupele. Nafta je skočila sa 150 na 220 dinara, a paprika je imala cenu u okviru višegodišnjeg proseka sa blagim rastom od 10%. Prva klasa se prodavala na veliko od 60 do 90 dinara po kilogramu u toku godine, a druga klasa za 40 - objašnjava Vladimir Varga iz Udruženja proizvođača paprika iz Ruskog Krstura.

- U julu i prvoj polovini avgusta imali smo velike vrućine, a onda su došli zahlađenje i česte pojave kiša koje su usporile branje paprike i smanjile prinos i kvalitet konzumne paprike - dodaje sagovornik RTS-a.

Zbog loših iskustava u 2023. godini, najavljeno je smanjenje i broja proizvođača i površina pod paprikom u Ruskom Krsturu i okolini za oko 20%.

- Manji proizvođači odustaju od proizvodnje zbog višegodišnje niske cene paprike prilikom otkupa i zbog drastičnog povećanja troškova proizvodnje i cene radne snage u poslednje dve godine. Godine 2021. radnike smo plaćali 250–300 dinara po satu, a 2022. 350–400. Cena paprike je gotovo nepromenjena poslednjih 10 godina i kreće se za prvu klasu od 50 do 100 dinara, a za drugu od 28 do 40 - objašnjava Varga.

I tu nije kraj mukama povrtara.

- Mi imamo uvoz paprike i drugih povrtarskih kultura u periodu berbe. Najgore prolaze proizvođači u plasteničkoj proizvodnji i to proizvođači paradajza i lubenica. Uz to, problem su i velike marže koje ostvaruju otkupljivači i nakupci. Oni papriku prve klase kupuju po cenama od 60 do 90 dinara, a na pijaci je prodaju od 140 do 200. Na taj način ispada da je paprika skupa i da predstavlja udar na potrošače, a to je u stvari zbog prevelikih marži - navodi on.

- Neregulisano tržište, monopol na strani tražnje od strane velikih kupaca, male ili nikakve subvencije su, takođe, deo problema - dodaje ovaj povrtar.

Proizvodnja paprike poskupela je u poslednje dve godine za više od 50%.

- Poljoprivrednici koji se nadaju da će se situacija stabilizovati nastavljaju sa proizvodnjom. Snalaze se tako što redukuju mašinske operacije prilikom obrade. Takođe, smanjuju korišćenje pre svega đubriva, što će negativno uticati na kvalitet i prinos paprika u narednom periodu. Ako se ovaj trend nastavi, to će naneti ozbiljne štete i unazaditi povrtarsku proizvodnju - kaže Varga.

I dalje se mali broj proizvođača odlučuje za preradu povrća.

- Glavni problem u preradi je neizvesnost da li će se uložena sredstva isplatiti i da li tom zaradom može da se ostvari normalna egzistencija. Pošto to nije proizvodnja u velikim serijama i količinama, cena tih proizvoda je viša, ali je, prema našem mišljenju, kvalitet bolji u odnosu na masovnu industrijsku proizvodnju. Organizovanje prodaje takvih proizvoda na tržištu je sledeći izazov za proizvođače, kao i njihovo međusobno povezivanje - kaže sagovornik RTS-a.

Stručnjaci kažu da se, prema zvaničnim podacima, površine pod povrćem na otvorenom smanjuju i to u zavisnosti od biljne vrste od 1,5 do čak 8% godišnje.

- S druge strane rastu površine pod povrćem u različitim tipovima zaštićenog prostora, pogotovo u objektima bez dodatnog zagrevanja. Profesionalni proizvođači i kolege agronomi na ovaj način žele da umanje negativne efekte abiotičkog stresa kako bi dugoročno obezbedili stabilnost u proizvodnji, ali i podigli kvalitet tj. učešće prve i ekstra prve klase u odnosu na drugu i u odnosu na proizvodnju na otvorenom polju - kaže Žarko Ilin, redovni profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

- Bez obzira na pad površina u proizvodnji na otvorenom polju, mi smo prošle godine proizveli preko milion i osamdeset hiljada tona povrća za nas manje od 6.800.000, koliko nas prema poslednjem popisu ima. To znači da imamo više nego duplo od potreba građana Srbije - dodaje Ilin.

Uz to, proizvedeno je i oko 400.000 tona raznovrsnog povrća u baštama tj. okućnicama čiji manji deo završava na zelenim pijacama ili kvantašima, a veći na porodičnim komercijalnim gazdinstvima, kod prijatelja, kumova, rodbine...

- Takođe, proizvedeno je i više od 240.000 tona raznovrsnog povrća u različitim oblicima i tipovima zaštićenog prostora. Najčešće u plastenicima tunelskog tipa. Tu smo u jednom periodu imali i značajne tržišne viškove, pre svega salate, a obezbeđena je i dovoljna količina paradajza i paprike za celogodišnju ponudu i potrošnju kod građana Srbije - ističe profesor.

Od povrtarske proizvodnje odustaju mali i srednji proizvođači.

- Proizvođači koji imaju do pet hektara uglavnom odustaju od ove izuzetno skupe proizvodnje zbog značajnog porasta cena svog potrošnog i repromaterijala, pogotovo energije. Veliki profesionalni proizvođači, sa površinama značajno preko 20 ha, pogotovo oni sa 100 i 200 ha povećavaju svoje površine, jer su oni i pod ovim uslovima još konkurentniji. Ali to povećanje nije veće od 1 do 2% godišnje zavisno od povrtarske vrste - kaže Ilin.

Svetla tačka u proizvodnji povrća je porast površina za industrijsku preradu i to kukuruza šećerca, graška, boranije, kupusnjača, pre svih karfiola i brokolija.

- Površine pod začinskom paprikom su već 10-ak godina stabilne kako na severu zemlje, tako i na jugu. Uvode se nove proizvodnje, pre svega za sušenje tj. dehidraciju povrća kao što su lisnati peršun, lisnati celer, spanać, mirođija... Gotovo celokupna prerađena količina ide u izvoz. Izuzetno male količine ostaju na domaćem tržištu, nažalost - navodi Ilin.

Profesor Ilin ističe da bi povrtari trebalo da dobijaju veće subvencije od ratara, budući da se radi o intenzivnoj proizvodnji.

- U intenzivnoj povrtarskoj proizvodnji angažuju se do čak četiri radno sposobne osobe na porodičnom komercijalnom gazdinstvu po hektaru 365 dana godišnje. Koristi se izuzetno skup potrošni i repromaterijal počev od đubriva, supstrata, biološke zaštite, hemijskih sredstava za zaštitu. Koriste se enormno velike količine vode za navodnjavanje, a u nepovoljnim godinama, kao što je bila prošla ili 2017, 2012, 2009, 2007, 2003, potrošnja energije, pre svega, evrodizela izuzetno je velika - objašnjava on.

- Sve to se mora imati u vidu kako bi profesionalni proizvođači bili podržani po jedinici površine kao što je to slučaj u zemljama EU, gde su subvencije od minimum 330 do 500 EUR po hektaru - dodaje Ilin.

Povrće je izuzetno bitno u ishrani čoveka. Preporuka Svetske zdravstvene organizacije je da se godišnje troši između 125 i 145 kilograma raznog povrća po stanovniku. U Srbiji se trenutno troši između 125 i 130 kilograma, što je na nivou zemalja Evropske unije. Prostora za povećanje potrošnje do gornje preporučene granice ima.