Znate li da se u Novom Sadu čuva više od milion dečjih crteža iz celog sveta?

Deca su crtala prizore iz svakodnevnog života, pa se u arhivi može videti gužva na Sajmu, prodavnice s mnogo redova uredno poređanih šarenih konzervi svinjske paštete, ringišpil na seoskoj proslavi, pijačni dan, automobili u Jugoslaviji.

Centar za likovno vaspitanje dece i omladine Vojvodine osnovan je pre skoro 70 godina u Novom Sadu i od tada organizuju izložbe dečijih radova.

Inicijalnim osnivačima Bogomilu Karlavarisu, Jovanu Soldatoviću, Radmili Ris Graovac i Dušanu Milovanoviću se pridružila grupa studenata Više pedagoške škole u Novom Sadu, među kojima je bila i Emina Čamo Lorbek. Emina je i dalje živa, ima blizu 90 godina i dalje se interesuje za Centar i posećuje izložbe.

Što se tiče same zbirke, radovi su prvo pristizali po likovnim konkursima. U najaktivnijem periodu po konkursu je pristizalo više od 60.000 radova iz cele Jugoslavije s raznovrsnom tematikom - od bezbednosti u saobraćaju preko crkvenih scena do interpretacije književnih dela. Danas je taj broj znatno manji sa tri do četiri hiljade radova.

Direktorka Centra Ljubica Tankosić objašnjava da je osim konkursa, Centar imao aktivnu međunarodnu saradnju učešća na izložbama dečijih crteža širom sveta, razmenom kolekcija i gostovanjem izložbi, kao i putovanja u druge zemlje radi kulturne razmene.

- Radovi koje smo dobijali su se koristili dalje za edukaciju i izložbe u okviru dečije nedelje, nisu spakovani u koverte i stavljeni negde u depo. Za svaku zemlju od koje su pristigli radovi, pravila se velika izložba na Spensu i Sajmu, ambasadori su dolazili da otvore te izložbe, a naša deca su dolazila da crtaju na temu zemlje koja je gostovala i da uče o životu i kulturi Mađarske, Kine, Meksika, Indije i drugih zemalja. Deca su sa mentorima jednom prilikom bila u Kini na gostovanju i priređen im je fantastičan doček - priča Tankosić za 021.rs.

Iako je ova kolekcija jedna od bogatijih u Evropi, Centar za crteže nema stalni arhivski i izlagački prostor. U protekloj deceniji promenili su nekoliko lokacija, preživeli nekoliko poplava i trenutno se sedište nalazi u Mileve Marić, a "arhiva" crteža u privatnoj garaži u Cvećarskoj ulici gde su radovi u opasnosti od vlage, miševa i kiše.

- Nama je veći problem depo. Ovi radovi se nalaze u crnim kesama, zatvoreni hermetički u privatnoj garaži, koja prokišnjava - ukazuje direktorka.

Ona ističe da izlagački prostor nije problem i da izložbe mogu da se realizuju, ali da ovakva kolekcija zaslužuje svoju stalnu postavku.

- Za kulturu kažu da nam ne treba, jer nije profitabilna, ti dobijaš samo neku emociju. Postavka ne bi bila profilisana samo isključivo za decu, tu bi dolazile sve ekskurzije. Likovni pedagozi, istoričari, studenti svih profila, ilustratori, pisci, pesnici, ljudi posvećeni crkvi, postoji toliko obrađenih tema koje su značajne za širok krug ljudi. Mi imamo tu privilegiju da je u Novom Sadu osnovano nešto tako lepo i nešto tako vredno, a to niko ne prepoznaje. S druge strane, imamo sve ovo zato što ne pripadamo nikome, a kad bi pripali nekome verovatno od ovoga ne bilo ništa - objašnjava Ljubica Tankosić.

Cilj nije profit, već mogućnost da se maštoviti likovni radovi izlože širem auditorijumu. Sagovornica 021.rs naglašava da su sva deca talentovana i da vole da crtaju.

- Dete do nekog petog razreda, radi to iz ljubavi. Deca vole da crtaju, to je prvi unutrašnji izraz, prvi vid komunikacije. Dete ne zna da govori ali zna da nacrta, pa sad da li mi znamo da pročitamo to. Dete će vam uvek nacrtati problem koji ima, neku sreću neverovatnu koju ima, neko zadovoljstvo, pre nego što će to da kaže. Svaki crtež je značajan, jer predstavlja unutrašnju inerciju deteta. Ovi radovi nas podsećaju na tu pažnju i strpljenje i fokus koji smo nekad imali prilikom nekog posla - zaključuje Ljubica Tankosić.

Značajan aspekt ove zbirke crteža je istorijska linija koja može da se prati, a sa njom i razvoj jednog društva. Prošlost oslikana iz ugla deteta je subjektivna, ali bez skrivene namere, iskreni crteži živih boja predstavljaju istinski spomenik nekih života koji su prošli.