Kako izgleda rad u filmskoj industriji u Srbiji? - Umetnici kao preduzetnici

Većina gledalaca poistovećuje filmsku industriju isključivo sa glumcima i režiserima, ali u pravljenju filma ili serije učestvuju ljudi iz oko 50 specijalizovanih struka. Oni vode računa o organizaciji svih aktivnosti na setu, o slici, zvuku, kostimima, scenografiji, montaži i drugim važnim stvarima bez kojih ne bi ni bilo sedme umetnosti. Najčešće nisu stalno zaposleni, već rade od projekta do projekta, pa su primorani da u isto vreme budu i umetnici i preduzetnici. Ipak, malo ko od njih bi se odrekao svoje kreativnosti u zamenu za neki sigurniji, a rutinski posao.

- Naučiti da snimiš film je lako. Naučiti o čemu treba snimati filmove je mnogo teži zadatak - tvrdi Džordž Lukas, tvorac kultne franšize "Star wars". Možda je ova izjava, koja zvuči baš filmski, dobro poslužila američkom reditelju za sopstvenu promociju, ali kada razgovarate sa onima koji prave filmove, shvatite da je tu malo šta lako.

Sagovornici časopisa Biznis i finansije objašnjavaju da prvo treba pronaći dobru priču i otkupiti prava na nju. Zatim morate obezbediti sponzore, konkurisati za državne podsticaje, pronaći scenariste, režisere, glumce i ostale kadrove. Sledi razrada priče do najsitnijih detalja, pravljenje plana snimanja koji će najbolje iskoristiti sve resurse, potraga za odgovarajućim lokacijama, obezbeđivanje svih potrebnih dozvola i uslova za rad celokupne filmske ekipe. Tek nakon svega toga počinje snimanje, potom montiranje, rad na korekcijama, promotivne aktivnosti.

Sam proces proizvodnje filma ima tri faze - pripremu, produkciju i postprodukciju. Priprema podrazumeva niz aktivnosti koje se realizuju s ciljem da dalje faze proizvodnje prođu u najboljem mogućem redu. Tokom produkcije se snimaju kadrovi koji će u fazi postprodukcije biti povezani u celinu. Prva zahteva rad na terenu i u studijima, a druga u prostorijama gde se vrši montaža, sređuju slika i zvuk, dodaju muzika, vizuelni efekti i drugo.

Sve ove poslove obavljaju desetine, a ponekad i stotine stručnjaka za film, koji su podeljeni u različite sektore: režije, kamere, zvuka, organizacije, scenografije, kostimografije, montaže, kolor korekcije, dizajna zvuka… U svakoj od pomenutih delatnosti radi barem nekoliko ljudi. Oni mahom nisu stalno zaposleni, već su angažovani za određeni film ili seriju po osnovu različitih ugovora, što može doneti i određene probleme.

- Autori filmske slike uglavnom su frilenseri, pa su primorani da u isto vreme budu i snimatelji i preduzetnici - kažu za B&F u Srpskoj asocijaciji snimatelja (SAS).

To znači da moraju sami da se snađu oko regulisanja svog statusa. Kada pronađu posao uglavnom sklapaju ugovore preko nekog pravnog lica, a najčešće otvaraju sopstvene agencije jer su zbog previsokih poreza "čisti autorski ugovori" potpuno nestali sa tržišta.

- U takvoj situaciji, a u nedostatku sindikata, naša radna prva svedena su na opštu praksu u industriji i ono što je precizirano u svakom pojedinačnom ugovoru. Dakle, mahom sami sebi uplaćujemo doprinose, a plaćeno bolovanje je gotovo nepostojeća pojava - tvrde snimatelji.

I pored toga, oni veoma vole svoj posao i mnogi od njih se ne bi menjali sa drugim profesijama. Sagovornici B&F-a smatraju da naši fakulteti obrazuju veoma kvalitetne TV i filmske snimatelje, koji još tokom studiranja mogu da upoznaju kolege, buduće režisere sa kojima će kasnije sarađivati. Poslove pronalaze i preko preporuka, na osnovu stečenih referenci, kao i preko specijalizovanih sajtova, platformi i društvenih mreža.

U Srpskoj asocijaciji snimatelja kažu da za dobre snimatelje uvek ima posla, ali da uslovi rada nisu uvek zadovoljavajući:

- Ovo je veoma specifična profesija koja zahteva od vas da se neprekidno prilagođavate uslovima u kojima se snima. Dakle, da po potrebi radite noću, na udaljenim i nepristupačnim lokacijama, po suncu, kiši, snegu. Ti uslovi rada su u principu predmet dogovora sa produkcijom, ali kod nas su generalno nepovoljniji nego u razvijenijim zemljama. Ovo nije samo naše mišljenje, već zaključak istraživanja koje je inicirala organizacija IMAGO, u čiji rad je uključeno i naše udruženje.

Dodaju da su prilikom utvrđivanja položaja snimatelja u ovom istraživanju kriterijumi bili dužina radnog dana, prekovremeni rad, broj scena koje se snimaju dnevno, nemogućnost da se uvek dobiju tehnička sredstva neophodna za kvalitetan rad.

Uprkos ovim poteškoćama, Srbija ima dovoljan broj snimatelja za potrebe filmske i reklamne industrije, a da su naši kadrovi jako stručni i profesionalni potvrđuje i veliki broj stranih produkcija koje dolaze da snimaju ovde.

- Generalno, kada se govori o kvalitetu filmskih radnika, Srbija apsolutno može da parira razvijenijim svetskim produkcijama - tvrde sagovornici B&F.

Stručnjaci za filmski zvuk najčešće rade po ugovorima preko različitih agencija, a do poslova dolaze putem poznanstava i na osnovu prethodnih angažmana, kaže za B&F Prvoslav Živanović, koji se bavi snimanjem i dizajnom zvuka. Da bi neko radio u obe te delatnosti trebalo bi da ima široko teorijsko i praktično znanje o oblasti zvuka. Sagovornik B&F je ta znanja stekao na Fakultetu dramskih umetnosti i kroz rad.

Kao i snimatelji, i on poslove obezbeđuje od projekta do projekta, što je jako neizvesno jer se nekada ređaju jedan za drugim, ali dešava se i da prođu meseci bez bilo kakvog angažmana. No, kada posla ima, onda se radi punom parom.

- Radni dan na filmskom setu, na terenu, traje 12 sati, a ponekad i duže, to zavisi od okolnosti - napominje Živanović.

Bavljenje filmskim zvukom podrazumeva rad u različitim vremenskim i scenskim uslovima, a da bi zvuk bio kvalitetan potrebna je dobra međusektorska saradnja, kaže naš sagovornik i pojašnjava:

- Na primer, dogovor sa sektorom kamere i svetla bi trebalo da omogući pronalaženje odgovarajućih pozicija za mikromane koji drže takozvane pecaljke, odnosno štapove sa mikrofonima. Jer, oni bi trebalo da budu što bliže ivici kadra a da istovremeno ne prave senke na sceni. Potrebna je i saradnja sa sektorom kostima kako bi odeća glumaca na koju se stavljaju "bubice" zadovoljila "zvučne" kriterijume, poput onog da tkanina ne pravi smetnje u vidu šuškanja i slično.

I druge njegove kolege sa kojima su iz B&F razgovarali ističu da više stvari mora da se poklopi da bi zvuk bio dobar. Ali zbog brzine kojom se prave filmovi i serije, ponekad nema dovoljno vremena za svaku od njih i zato se na licu mesta prave kompromisi kako bi se obezbedio što bolji kvalitet snimljenog materijala. To može dovesti do problema sa zvukom, koje dizajner zvuka mora da "pegla" u postprodukciji, no dešava se da ga i tada pritiskaju rokovima. Situacija na ovom polju se popravila u poslednje vreme, ali bi još trebalo raditi na tome da se kvalitetu zvuka posveti podjednaka pažnja i vreme kao kvalitetu slike, smatraju profesionalci.

Pored uslova rada, za ljude koji se bave filmskim zvukom je veoma bitan i kvalitet tehnike kojom raspolažu. Prilikom ugovaranja posla, od njih se najčešće traži da imaju odgovarajuću opremu za terensko snimanje i sve što uz to ide. Ali pošto ulaganje u skupu opremu zahteva značajna sredstva a poslovi su neizvesni, sagovornici B&F-a kažu da se snalaze kako znaju i umeju.

Rad na filmu nije manje zahtevan ni za glumce, kostimografe, montažere i ostale struke. No, dodatna neizvesnost za sve one koji rade u domaćoj filmskoj industriji proizilazi iz činjenice da postoji vrlo malo krupnih i nekoliko manjih finansijera koji su zaslužni za najveći deo igranih ostvarenja u Srbiji. Ukoliko bi neko od njih obustavio finansiranje iz bilo kog razloga, mnogi projekti bi bili ugašeni, a filmski radnici bi imali drastično manje posla.

Film, dakle, zaista imitira život, a život u Srbiji mnogo više naginje ka drami nego ka bilo kom drugom žanru.