Veličanstven i tužan ples za slobodu štampe - Bili smo na Konkordija balu u Beču (FOTO/VIDEO)

Održan veličanstven bal u Beču; Obezbeđenje nasilno odnelo aktivistkinju sa Konkordija bala u Beču - ovaj tekst bi mogao imati i jedan i drugi naslov. I oba bi bila faktografski tačna. "Sram vas bilo, saučesnici ste u genocidu" - vikali su aktivisti novinarima na Konkordija balu, - i ovaj naslov bi odgovarao faktografiji.

Ali, da se više ne igramo mogućih naslova. Šta se zapravo dogodilo u bečkoj Gradskoj kući u petak 24. maja?

Bilo je prohladno prolećno veče, bez kiše koja je padala celog popodneva u austrijskoj prestonici. Na sreću dama u raskošnim balskim toaletama i gospode u smokinzima, koji su strpljivo čekali u redu ispred Rathausa da uđu na bal. I to ne bilo kakav - bal za slobodu štampe.

Među okupljenima i tamnokosa žena u elegantnoj tamno crvenoj haljini, dama u crnoj toaleti i muškarac sa brkovima u smokingu. Njima nije ni na kraj pameti da se diče svojim pažljivo biranim modnim kombinacijama i uvežbanim plesnim veštinama, ali to u ovom trenutku još ne znamo. Jer, ovo je onaj trenutak kojeg se kasnije prisećamo sa "ništa nije slutilo da će se to dogoditi".

Jedan po jedan, svi nasmejani, raspoloženi zbog predstojećeg iskustva - a nekima je ovo prvi put u životu da prisustvuju balu - strpljivo ulaze u gradsku kuću, pokazujući karte ljubaznom osoblju. Zastaju da se fotografišu na crvenom stepeništu, da se uhvati i zauvek zabeleži taj trenutak raskoši i lepote. Još su svi blaženo nesvesni događaja - možemo ga nazvati i incident, neprijatnost, vapaj, a možemo ga i ignorisati ako nam odgovara - koji će uslediti.

U spektakularnu prostoriju posebno osvetljenu i dekorisanu za ovu veličanstvenu priliku, ulaze zvanice - oni koji su platili najskuplje karte sedaju za svoje stolove, ostali ostaju iza trake da posmatraju događaj sezone.

Reč je o balu koji od 1863. godine organizuje austrijski pres klub Konkordija, koji se ponosi time da je najstariji pres klub na svetu, da brani slobodu štampe i promoviše nezavisno novinarstvo. Kralj valcera Johan Štraus je lično dirigovao orkestrom na mnogim Konkordija balovima, koji su, tradicionalno, mesto koje okuplja ne samo novinare, već i umetnike, političare i krem austrijskog društva.

Počasni gosti ove godine bili su predsednik austrijskog parlamenta Ernst Woller i Volfgang Bogensberger iz Evropske komisije, a primetili smo i ambasadora SAD u Srbiji Kristofera Hila. Među gostima iz 50 zemalja našli smo se i mi, kao deo grupe nagrađenih novinara iz regiona koji su ušli u uži izbor medijskog takmičenja kompanije Siemens.

Prvi taktovi veličanstvenog orkestra uz koje mladi debitanti počinju svoj prvi ples, za koji su se mesecima pripremali, obećavaju bajkovito veče.

A onda, dok su svi u nekoj drugoj dimenziji, čaroliju prekidaju žena u crvenoj haljini, dama u crnoj toaleti i muškarac sa brkovima u smokingu, noseći palestinsku zastavu, uzvikujući pokliče "Nema slobodnog novinarstva u Austriji", "Saučesnici ste u genocidu", "Sram vas bilo", "Ne smemo da ćutimo", "Ne izveštavate, samo ponavljate", "Ćutanje ubija".

Bacili su flajere na kojima su okupljene novinare pitali: "Da li dozvoljavate sebi da budete cenzurisani". Sve je trajalo nepuna dva minuta, tokom kojih se obezbeđenje sabralo, ispratilo nepoželjne goste i nimalo nežno iznelo ženu u crvenoj haljini iz dvorane.

Poželjni su se pogledali, većina bez vidljive reakcije na apele demonstranata. Istina, demonstrantima je upućen i poneki prezriv pogled, a neke je ove situacija - nasmejala.

Sve se ubrzo vratilo u normalu, orkestar je nastavio veličanstveno da svira, zvanice u raskošnim toaletama su ponovo mogle da se prepuste muzici, a novinari su, u trenutku kada je konferansije uzviknuo "Bal je otvoren", mogli da započnu ono zbog čega su došli - da plešu za slobodu.

Sloboda se brani štiklom

I bilo je stvarno lepo. I dirljivo. Neki parovi, koji već gaze osmu, poneki i devetu deceniju, jedva su hodali, ali od plesa nisu odustajali. Kao ni mladi koji su se za ovaj događaj pripremali mesecima učeći osnove klasičnih i modernih plesova. Kao ni sredovečni, usredsređeni na svaki pokret i okret, kao da im život zavisi od toga. Spremni da pokažu svoje plesne veštine, zavodljivost tanga, eleganciju valcera, razigranost ča ča ča, živahnost disko muzike.

Kao da se dostojanstvo profesije koja se odavno valja u blatu pohlepe, beskrupuloznosti, sitnih i krupnih interesa, brani svakim udarcem štikle i lakovane cipele na podijumu bečke Gradske kuće. Kao da nisu toliko poniženi i ekonomski obespravljeni da se mogu kupiti za sitne novce.

Nastavili su novinari da plešu za slobodu dok naše kolege i istinske borce za slobodu, širom sveta hapse, prebijaju, zatvaraju, ubijaju. Divno je bilo videti solidarnost razjedinjene i ponižene profesije, pa makar u ideji da se od plesa ne odustane.

Nastavili su novinari - ni autorka ovog teksta nije ništa bolja - da plešu do 4 ujutru za slobodu, dok se kao kula od karata ruše civilizacijske vrednosti na kojima svet počiva. Teško je ne uporediti ovaj spektakl sa svim balovima održavanim dok se carstva raspadaju. Dekadencija u punom sjaju u svetu koji samo što ne izgori. U svetu licemerja i dvostrukih aršina, koji sukobe toleriše i podstiče dok god od njih profitira, koji priznaje samo svoje žrtve, u svetu u kom je i genocid pitanje političke igre, u svetu koji nas ponovo uči da su pripadnici druge rase i nacije neprijatelji.

Veče u znaku slobodnog novinarstva

U austrijskim medijima koje smo prelistali sutradan, nema reči o "neprijatnosti". Pod naslovima poput "Proslava slobode štampe" novinari izveštavaju da je ovogodišnji bal bio u znaku "slobodnog novinarstva i različitosti mišljenja", da je održano veče puno elegancije i tradicije, da je poslata jaka poruka o slobodi štampe, da su gosti uživali u večeri punoj muzike, plesa i živahnih diskusija, da je posebno impresivna bila svetska premijera kompozicije "Festivalske fanfare za slobodno novinarstvo" austrijskog kompozitora Pavela Singera.

Izvestili su mediji da je u svom govoru, predsednik Konkordije Andreas Koler naglasio suštinsku ulogu novinarstva u demokratiji.

- Što je efikasnije besmislica prikrivena kao vest, to je važnije imati profesionalne novinare koji mogu da razlikuju smisao od besmisla i prave vesti od informativnog smeća. Našem društvu je potrebno visokokvalitetno, profesionalno novinarstvo jer, bez njega, demokratija umire - nadahnuto je primetio Koler.

Složila se sa njim generalna sekretarka Konkordije Danijela Kraus ističući da je posebno danas važno zajednički postaviti primer za slobodno novinarstvo.

- Sa Konkordija balom, Konkordija se zalaže za slobodu štampe i različitost mišljenja uz negovanje svečane kulture - rekla je Kraus.

O događaju s početka bala - ni reči. Organizacija Not in our name Vienna, objavila je na svojim društvenim mrežama vest da je prekinula bal. Kako su napisali, organizaciju su osnovali Jevreji u Beču koji nisu želeli da zločini u Gazi budu činjeni u njihovo ime, ali danas okupljaju pripadnike različitih nacionalnosti kojima je "zajednički bes zbog izraelske destrukcije u Gazi i saučesništva austrijske vlade".

Novinari koji su prethodne večeri tako energično plesali za slobodu štampe možda nisu smatrali da je ovaj događaj vredan pomena (mada student novinarstva koji bi "zaboravio" da izvesti o incidentu sličnog tipa sasvim sigurno ne bi dobio prelaznu ocenu). Možda su novinari mislili da je incident besmislica nedostojna da se nađe na svetim novinskim stupcima.

A možda sloboda, posebno u današnjem, nikad podeljenijem svetu, postoji samo dok hvalimo naše i kritikujemo njihove. Pa čak i kada naši rade stvari zbog kojih, bez zadrške, kritikujemo njihove.

A da se podsetimo još jedne lekcije koja je ista na svim novinarskim fakultetima, od Izraela i Palestine, Rusije i Ukrajine, Srbije i BiH - onog trenutka kad novinari pristanu na ulogu propagandista, predaju svoju slobodu u tuđe ruke.

I tada im ostaje samo da - plešu.

A možda bi trebalo da marširamo. Za dostojanstvo profesije. Za solidarnost. Za ideale. Za humanost. Za slobodu.

Marija Dedić