Od stare vodenice napravio unosan biznis

Okreće točak vodenice sila Backe reke, koja izvire podno Kopaonika. Tu u Tularima, selu u blizini Prokuplja kao da dobije najveću snagu da samelje žito. Vodenicu od pečene cigle još su u 19. veku sagradili Turci, a nakon oslobođenja Toplice od Turaka 1878. godine oživele porodice Tatić i Jaćović. Danas Jaćovići gazduju i predano rade. Zoran, njegov sin Milan i bratanac Luka nastavljaju ono što su davno preci započeli i neće da dozvole da vodenički točak stane.

Ušuškana među bagrenjem, hrastom, topolama, jablanima i starom vrbom, vodenica se nalazi na međi između sela Tulare i Bace, katastarski sada pripada Bacu, između Prokuplja i Kuršumlije. Svi vlasnici vodenice bili su iz Tulara i iz tog razloga brend brašna koji se ovde melje nosi naziv "Vodenica potočara Tulare". Da bi se došlo do vodenice prolazi se kroz selo Tulare, a tu se nalazi put. Backa reka izvire po dno Kopaonika, kako reka prođe kroz koje selo oni joj tako daju naziv Čungulska, Tmavska, Backa… Planinska reka koju mrena, krkuša i klen vole. U krošnjama drveća ptice, čuje se veseli cvkut sojke i slavuja, vrabca i goluba, i odomaćenih lasta, koje su svile gnezda, tu su da ostanu… Priču o vodenici počinjemo vraćanjem u davnu prošlost, prenosi Kurir.

– Vlasnici vodenice bili su članovi porodice Tatić i porodice Jaćović. Samo Tatići su od 1878. do 1927. bili vlasnici. Moj pradeda Milan Jaćović je 12. novembra 1927. godine otkupio polovinu vodenice od Tatića, još čuvamo taj ugovor. Ja sam nasledio 2/6 vodenice i sada sam većinski vlasnik, vodenica ukupno ima pet vlasnika, ostali poseduju po 1/6 (njih četvoro). Trenutno se bavim poljoprivredom, ratarstvom, ovčarstvom, uzgajam voće i ono najbitnije bavim se proizvodnjom integralnog brašna – priča Zoran Jaćović.

Kao dete dosta vremena je provodio u vodenici. Danas ima lepe uspomene, a one su uticale da ispuni želju i "merak" da se vodenički točak pokrene:

– I moj otac Živojin Jaćović imao je snažnu volju i njega su vukle uspomene da u svojoj osmoj deceniji se pokrene i da vodenica ponovo radi, nadao se da vodenički točak neće nikada prestati da se okreće. Od njega sam naučio zanat, kako se klepa kamen i ostale vodeničke poslove. To prenosim na mlađu generaciju, jer vodeničarski zanat prenosio se i prenosi sa kolena na koleno.

Vodenica je radila sve do 1990. kada je naišla velika voda i odnela jaz. Zoran je imao veliku želju da je obnovi, pitao je i ostale naslednike, ali oni nisu bili zainteresovani.

-Tako da sam 2015. započeo obnovu uz pomoć oca Živojina, brata Duška, sina Milana i bratanca Luke i 2017. godine je vodenica ponovo promlela i nadamo se da više nikada neće da stane. Za rad u vodenici angažovani smo sin Milan, bratanac Luka i ja – priča Zoran.

Selo Tulare trenutno ima oko 150 stanovnika, starija populacija koja provodi penzionerske dane.

Mlađi ljudi u selu bave se uglavnom poljoprivredom. Dok je nekada radila fabrika Milan Toplica selo je bilo živo,a kako se ugasila fabrika tako se i ugasilo selo. Na žalost gasi se i dalje.

Jedan od razloga osim da sačuva ono što su generacije Jaćovića stvarala bila je i Zoranova želja da počne da proizvodi kvalitetno brašno pre svega za porodicu. Kasnije je to preraslo u posao. Obnova je zahtevala i vreme i novac.

– Bio je to dug dvogodišnji period. Počevši od prepokrivanja krova. Veoma težak i izazovan zadatak je bio raskrčiti vadu (kanal kroz koji protiče voda) dužine 300 metara koja je sva bila urasla u trnje, zatim smo je i produbili. Izgradili smo kompletan jaz i to dva puta. Rezervoar vodenice je morao da se renovira i betonira. I sve dotrajale delove koji pokreću kamen morali smo da izmenimo. Doveli smo sami struju do vodenice od kuće u dužini od 800 metara. Trenutno su u toku radovi malterisanja unutrašnjosti vodenice, od posledica prošlogodišnjih poplava. Trudili smo se i trudimo se da zadržimo autentičan izgled vodenice.

Za ulaganje su koristili sopstvene izvore. U više navrata su tražili pomoć od opštine za put do vodenice i za njenu obnovu, međutim, uvek su ih odbijali:

– Takođe prošle godine pretrpeli smo ogromnu štetu od poplava gde nam je reka ponovo odnela jaz, ušla u vodenicu i odnela nam neke etno predmete koje smo skupljali godinama, oštetila zidove, koš. Iz opštine ni dan danas se nisu udostojili ni da nam odgovore na naš zahtev za naknadu štete od prošle godine…

U vodenici se melje kukuruz – beli, žuti, osmak, pšenica, raž, ječam, heljda i spelta. Sve Jaćovići proizvode osim heljde, koja ne uspeva i spelte, za čiju obradu nemaju ljuštilicu.

Ono čime se ponose jeste da su i sačuvali staru autohtonu sortu kukuruza osmak (osmoredac). Seju na desetak hektara. Za mlevenje džaka od 50 kilograma potrebno je oko sat vremena, mada sve zavisi od kvaliteta žitarica i krupnoće brašna. Da bi se dobio kilogram brašna potrebno je 1,2 kg pšenice. Ostatke koji se ne samelje koriste za ishranu ovaca. Kada imaju vremena melju i uslužno, cena je 15 dinara po kilogramu žita. Uglavnom meštanima, ali donose i ljudi iz različitih delova topličkog okruga.

– Cena brašna zavisi od vrste i kreće se od 120 – 300 dinara za kilogram. Trudimo se da cene budu pristupačne, pre svega da ispratimo životni standard naših zemljaka, jer veliki broj broj mušterija su oni, dolaze kući po brašno, a standard u Topličkom kraju je dosta niži u poređenju sa većim gradovima. Brašno prodajemo putem interneta i idemo po bazarima u različitim gradovima (Niš, Beograd, Kragujevac, Novi Sad). Izašli smo našim kupcima u susret zbog skupih poštarina pa smo se odlučili da za sve veće pakete od 15 kilograma mi plaćamo poštarinu. Dosta nam u prodaji pomaže i udruženje "Mali proizvođači hrane u Srbiji". Kupci mogu naše brašno da naruče pozivom na telefon ili preko društvenih mreža.

Kažu da brašno koje se dobije u vodenici ne može porediti sa industrijskim, a Zoran to objašnjava ovako:

– Glavna razlika je u tome zato što je kod vodenice sporo i hladno mlevenje i ne dolazi do paljenja i pregrevanja brašna kao kod električnih mlinova. Na taj način čuvaju se hranljivi sastojci, uključujući vlakna, minerale, vitamine, a i brašno sadrži manje ugljenih hidrata i šećera.

A koji ih problemi muče, kako ih rešavaju

– Uglavnom smo sve velike probleme rešili sami. Trenutno najveći problem nam je put koji je atarski. Dužine je kilometar i kada padne kiša nije moguće proći njime, takođe i zimi je veliki problem stići do vodenice zbog blata, turisti zbog rupa teško i leti mogu stići autom do vodenice. Mi svaki put koliko možemo nasipamo put peskom, ali nedovoljno. Potrebna su još ogromna ulaganja u renoviranje objekta, ali mi koliko možemo ulažemo. Takođe, plaše nas i ove klimatske promene i zbog vodostaja i prinosa i kvaliteta žitarica. Ali, ne gubimo nadu, izborićemo se – poručuje Zoran Jaćović dok sa osmehom dočekuje goste iz daleka koji su čuli za vodenicu potočaru i punog srca došli da je obiđu. Da vide gde se melje kukuruzno brašno od kog prave tako ukusnu proju.

Mali proizvođači hrane u Srbiji

Tulare

Backa Reka

Zoran Jaćović

vodenica