Zlatna šargarepa iz Urovaca

Kada su se davne 1966. sa Kosova i Metohije doselili u Urovce i kupili desetak hektara zemlje, Gavro i Jelena Marjanović sigurno nisu ni sanjali da će njihov sin Dragomir i, nešto kasnije, unuk Zoran postati najugledniji proizvođači šargarepe, zahvaljujući entuzijazmu i samopregornom radu.

Urovci su udaljeni sedam kilometara od Obrenovca, nekad su sa 350 domaćinstava bili selo uglednih poljoprivrednika, ali su ljudi vremenom napuštali domove, škola se praznila i danas su najpoznatiji po domaćinstvu Dragomira i Zorana Marjanovića.

– Ja sam po struci poljoprivredni tehničar – ističe Dragomir Marjanović za Ekonometar – i punih petnaest godina radio sam u PIK Požarevac. Vremenom, shvatio sam da je u Urovcima zemlja pogodna za proizvodnju šargarepe i vratio se na imanje. U tome su me podržali ne samo supruga Miljana, već i sin Zoran, po struci mašinski tehničar ali i zaljubljenik u poljoprivredu, i ćerka Tatjana, danas ugledni inženjer hortikulture, koja nam idejama i savetima neprocenjivo mnogo pomaže.

Dragomir Marjanović je višestruko zadovoljan čovek koji ni u 66. životnoj ne gubi snagu i volju da postigne još više. Uglavnom je sve poslove prepustio sinu Zoranu, 40-godišnjem ocu čak petorice dečaka (najstariji ima 12, najmlađi godinu dana), koji je u 2010. proglašen zvanično za najuspešnijeg poljoprivrednika u beogradskom regionu.

– Raspolažemo sa 20 hektara sopstvene zemlje – kaže Dragomir – ali smo, u želji da širimo proizvodnju kvalitetne šargarepe, uzeli još 20 hektara pod zakup. Urovci su udaljeni kilometar od reke Save, zemlja je pogodna za proizvodnju šargarepe, imamo sve uslove za permanentno zalivanje zahvaljujući tifonima. Šargarepu vadimo preko cele godine. U zimskim mesecima rod pokrivamo folijama, jer je sneg vrlo pogodan izolator.

Dragomir i Zoran Marjanović godišnje isporučuju hiljadu tona kvalitetne šargarepe velikim trgovačkim sistemima i na kvantaškoj pijaci.

– U poslednje vreme se uglavnom okrećemo kvantaškoj pijaci – žali se Dragomir Marjanović – jer imamo, na žalost, loša iskustva sa velikim firmama. Jedan veliki trgovački sistem nam duguje čak 28.000 evra, ali sud već nekoliko godina ne donosi odluku po našoj tužbi?! Svi su zaštićeni, ne znam kakoi zašto, izuzev nas poljoprivrednika. U međuvremenu, čekajući sopstveni novac, mukotrpno zarađen, moramo da kupujemo sve skuplje seme i hemijske preparate za setvu, da plaćamo radnu snagu i gorivo i tek nešto novca ostaje za egzistencijuvišečlane porodice.

Na imanju Dragomira i Zorana Marjanovića angažovano je osam stalno zaposlenih radnika i mnogo više nadničara u punoj sezoni. Radno vreme ne postoji, niti je to praktično moguće, čak i u dane vikenda. Dragomiru i Zoranu je drago što i zaposleni vole posaokoji rade. Na žalost:

– Imao sam potrebe, razumljivo, posebno na početku rada na proizvodnji kvalitetne šargarepe i sada već na 40 hektara vrlo plodne zemlje, ali nikad nisam zatražio kredit. Možda i zbog toga što se, po mom uverenju, zelenaši u bankama. Poljoprivrednici se, jednostavno,plaše obaveza prema kreditima, jer se uslovi gotovo svakodnevno menjaju u korist banaka.

Dragomir Marjanović ima primedbi i na ponašanje države prema zemljoradnicima:

– Mislim da se globalno, na žalost, potcenjuje i naš rad i naša uloga u razvoju zemlje. Odlazak sve većeg broja mladih iz sela u gradove nije samo posledica pretpostavke da ne žele da se bavepoljoprivredom. Moj sin Zoran sigurnobi manje radio kao mašinski tehničar, ali on voli selo i poljoprivredu. Problem je u odnosu države prema selu i poljoprivredi. Nema stimulacije i podsticaja da mladi ostaju na selu, jer država, jednostavno, ništa ne garantuje i ne nudi. Ukoliko se nešto i dobije od države, to se najčešće čini uoči izbora, ili privilegije pripadaju samo pojedincima. To nije dobro i poljoprivredna politika ne može da se vodi kampanjski i bez jasne strategije.

Porodica Marjanović iz Urovaca je, ipak, atipičan primer za situaciju nanašem selu. Dragomirova supruga Miljna, prosvetni radnik u penziji, kao i Zoranova supruga Dragana, brinu o petorici dečaka i domaćinstvu. Za to vreme Dragomir i posebno Zoran čine ogromne napore da uvećaju proizvodnju kvalitetne šargarepe, u čemu im pomaže ćerka odnosno sestra Tatjana Jokić, koja sa porodicom živi u 20 kilometara udaljenom Lajkovcu i profesionalno se bavi hortikulturom.

– Posećujemo sajmove, pa je nedavno Zoran bio u Solunu, na sajmu poljoprivrednih proizvoda – kaže Dragomir Marjanović.

Uvek se vrati obogaćen novim iskustvima koja, zajedno sa Tatjanom, nastoji da primeni.

- Moram da istaknem da sam i u tom pogledu zadovoljan i srećan: imam ambicioznog i vrednog sina i ćerku koja je, na neki način, tvorac svih naših projekata. Nadam se da će tako biti i ubuduće i, što je bitnije, verujem da će selo, u celini, vremenom dobiti veću podršku države i onih koji su obavezni da brinu o napretku poljoprivrede.

Otišli smo iz Urovaca i doma Marjanovića, sa utiskom da selo može da bude i uspešnije i veselije, sa mnogo više entuzijasta i zaljubljenika u poljoprivredu, samo kada bi država bila više angažovana u pomoći selu koje već izvesno vreme napuštaju mladi.

Borci i entuzijasti

Tatjana Jokić, tridesetdevetogodišnji inženjer hortikulture i majka dvoje maloletne dece, proputovala je svet u želji da stekne nova znanja i prenese ih na našu sredinu. Zanimljivo primećuje:

– Otac Dragomir je veliki entuzijasta, brat Zoran je objektivniji. Zajedno, međutim, biju tešku bitku za kvalitet šargarepe, za prodaju i izmirenje obaveza prema državi i zaposlenima. Sada će, na moj predlog, početi da proizvode i soju. To je posao koji zahteva nova znanja i povećano angažovanje. Verujem da će uspeti. Pomažem koliko mogu, i ne samo njima, jer pratim literaturu, informišem se redovno i, što je najbitnije, stičem saznanja o svetskim tokovima poljoprivrede. Dopada mi se kako rade Holanđani i uopšte zapadni Evropljani, mada su tehnički najpotkovaniji Rusi. Mi, nažalost, za svima njima zaostajemo, pravdajući se globalnom ekonomskom krizom. Nije baš tako. Entuzijasti demantuju državu, ali i njih je sve manje.

Đilasov "Zeleni prsten"

Dragomir Marjanović hvali projekat "Zeleni prsten" gradonačelnika Beograda, Dragana Đilasa, kojim su obuhvaćeni zemljišni obodi Obrenovca, Sopota i Grocke i posebno ističe njegov trud da spase pojedine poljoprivredne sisteme:

– Njegova je zasluga što su PKB ili "13. maj" kod Batajnice ponovo oživeli i proizvode kvalitetno povrće i voće, što najmanje 50 procenata zemljoradnika oko Beograda po
seduju plastenike i što je, najzad, zaustavio prodaju zemlje falsifikovanim dokumentima. U prošloj godini, grad Beograd je, uz sve nagrade, uveo i priznanje za najuspešnijeg poljoprivrednika. Moj sin Zoran se prijavio na konkurs i prvi je dobitnik ove prestižne nagrade za poljoprivredu.

Tezge dobijaju nakupci

Zoran Marjanović gotovo svakog jutra prodaje šargarepu na kvantaškoj pijaci po ceni od 25 dinara. Poseduje ugovor o ceni, količini, pa i kvalitetu koji je nesporan. Žali se, međutim, na određene gradske institucije koje forsiraju nakupce i zapostavljaju prave poljoprivrednike:

– Učestvovali smo i na nekim tenderima, ali nismo uspeli. Na svakom koraku nas varaju, pa je to razlog što mi, koji proizvodimo hiljadu tona kvalitetne šargarepe, nemamo tezgu na nekoj beogradskoj pijaci. I, umesto da tezge dobijamo mi, da prodajemo šargarepu po 30 dinara, na primer, dobijaju ih nakupci čija je cena dvostruko veća! Zar to nije i najteži udar na standard građana?

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )