Dubravko Jovanović, glumac - Periferijski zmajevi

Dubravko Jovanović (Foto: mozzart sport)

U ogromnoj želji da zablista i u gomili kandidata baš on bude srećnik koji će upisati glumačku Akademiju, Dubravko Jovanović je pregoreo i ostao bez teksta. U sablasnoj tišini po nepisanom pravilu krcatog amfiteatra FDU, potpuno slomljen, smogao je snage da samo sam sebi glasno presudi rečima"gotovo je". Način na koji je to izgovorio nije promakao iskusnom pedagogu Predragu Bajčetiću koji je potom ohrabrio vižljastog momka da nastavi i ubedi prvo sebe, a onda i profesore u komisiji, kako je rođeni glumac

Intervju s nezaboravnim Matićem iz kultne serije Sivi dom koja je osamdesetih godina praznila ulice jugoslovenskih gradova, započeli smo pitanjem da li je on najveći srpski glumac...

– A-ha-ha... Možda sam najviši, jer imam 192 centimetra. Ima, ima još visokih glumaca, poput Ljubiše Samardžića, koji je, mislim, visok isto kao i ja. I sa Svetozarom Cvetkovićem sam "mrtva trka". Gojko Šantić je bio viši od nas. Kažem bio, jer po biološkim zakonitostima ljudi se pod starost grbe – nije se dao zbuniti Dubravko Jovanović.

Hoćeš da kažeš kako život smanjuje ljude?

– Da, da. Život smanjuje i pritiska čoveka.

A pre nego što je život i tebe počeo da pritiska, da li si dobro igrao košarku?

– Odrastao sam u delu Beograda koji danas zovu Dedinje, a nekada se zvao Banjica. To je onaj potez gde je bio banjički logor. Moje detinjstvo je bilo bajno i mnogo mi je žao što moja i deca koja dolaze neće imati tako lepe i bezbrižne dane i godine odrastanja. Sećam se da je za moje drugare i mene prolazak nekog automobila bio je događaj. I ne samo za nas, pošto su i odrasli izlazili na ulicu da vide ko je to prošao.

I ko je prolazio?

– Uglavnom oni sa fićama, dok su vlasnici tristaća bili pravi carevi. Meni se taj miris benzina uopšte nije sviđao. Valjda što je u našem kraju bio čist, periferijski vazduh. Sećam se da smo se za odlazak na Kalenić pijacu pripremali kao da idemo ne znam gde. Na primer, kao kad danas krenete u Mladenovac.

Čega ste se najviše igrali?

– Žmurke i, zanimljivo, partizana i Nemaca, ne brenujući mnogo ko će biti jedno, a ko drugo. Doživljavali smo to kao fer borbu dve različite strane. U zimskom periodu smo se igrali osvajanja tvrđave na jednoj divnoj livadi po kojoj danas, zbog drveća, ne može da se trči. Tu sam i pravio i puštao zmajeve, oni su za mene bili sinonim slobode. Naravno, to sam kasnije shvatio. Pokušavao sam sa svojom decom da puštam zmajeve, međutim, upleli bi se ili u neko drvo ili u žice.

Šta je s loptom? Da li ste ganjali fucu?

– Lopta je bila zakon i šutirali smo je na ulici između dva golića.

Moglo vam se, jer su fiće i tristaći nailazili na svaka dva sata!

– Tako je, a i kad bi naišli, vozači bi sačekali da završimo akciju. Mirno se živelo i niko nije bio nervozan kao danas, kada je sve više bahatih osoba. Uglavnom, bio sam visok i mršav, zvali su me Komarac i loše sam igrao fudbal. Ali zato sam zbog krakatih nogu završavao posao kao golman.

Kakav si bio kao basketaš?

– Dugo nismo imali koševe, sve dok ih nisu postavili u školskoj sali OŠ "22. decembar" koja se danas zove OŠ "Radomir Putnik". S narandžastom loptom mogli smo samo da se družimo na časovima fizičkog vaspitanja, dok danas obruče možete da vidite na sve strane. Bilo kako bilo, najjače oružje bio mi je horog šut. Ništa mi nisu mogli.

Jesi li neki sport aktivno trenirao?

– Nisam, ali sam još voleo i plivanje. U vreme mog detinjstva otvoreni su bazeni na Banjici i što sa školom, što u sopstvenom aranžmanu, često sam tamo odlazio na kupanje.

Kako supruga i ti vaspitavate decu? Imate ih četvoro.

– Jeste, najstariji je Dragoš sa 17 godina, drugi je Vukašin koji uskoro puni 15 godina i imamo blizance, sinčića Vidana i kćerkicu Dariju koji imaju pet i po godina.

Bave li se ova dvojica "matorih" kojim sportom?

– Dragoš obožava košarku i fudbal. Obojica su visoki, rastu kao iz vode i ovaj stariji me već prešišao, dok se sa Vukašinom gledam ravno u oči. Pitanje je dana kada ću sa sinovima morati da pređem na "vi", a-ha-ha... Vukašin je trenirao atletiku i veliki je talenat, ali zbog škole je morao da odustane. Obrazovanje je na prvom mestu. Uostalom, kad se nešto ne trenira redovno, to je onda bacanje peska u more.

Dubravko, da li sinove držiš pod kontrolom da ne pogreše i uplove u neizvesne glumačke vode?

– Vidim, to je šaljivo pitanje, samo u njemu ima i dosta zbilje. Kao roditelji, mi smo njihovi najveći uzori i što smo čvršći u našim odlukama da ih pravilno usmerimo, više će nam verovati. Dragoš je povukao na mene i prošle godine je snimio film. Naime, bio je u "Britanici" i dobio stipendiju za "Čartvel" i, praktično, on je učenik u stranoj školi koja je akreditovana kod nas. Imao je ispit "Art" i mogao je da bira između crtanja stripa, vajanja i snimanja filma. I on se uhvatio filma za koji je morao da napiše scenario i režira ga. Rekao sam mu odmah da ne zna u šta se upleo.

Da li je zatražio pomoć na kraju?

– Dokle god je mogao sam, borio se junački, da bi mi se na kraju obratio za pomoć. Nešto u vezi s montažom. Objasnio sam mu kako da sa interneta skida različite šumove, bilo one iz parka ili s fudbalskog stadiona. Tu sam mu dao neke prečice.

Na internetu piše i da si želeo da postaneš novinar. Da li je to tačno?

– Jeste! Gde si to iskopao, svaka čast! Istina je da sam u srednjoj školi počeo da sanjam kako ću postati glumac, samo taj moj san više je bio neka lira i utopija. I nikome o tome nisam smeo da pričam, kako mi se ne bi smejali. Za rezervu sam uzeo nešto drugo i to je bilo novinarstvo. Jednostavno, znao sam da je konkurencija na glumi ogromna i da će se pojaviti veliki broj kandidata.

Zašto baš novinarstvo?

– Zato što je to dinamična profesija, nije vezana za jedno mesto, vremenski nije ograničena da u određeno vreme moraš da se pojaviš i da odeš s posla i plus možeš da budeš kreativan. Video sam sebe kao reportera s kamerom koji izveštava o različitim događajima. Valjda me ta strast i danas nosi kao glumca, jer sam kao dete koje želi sve da vidi. Rečju, avanturistički duh u glumačkom biću.

Jesi li iz prve primljen na Akademiju?

– Jesam. Prvo sam se raspitao šta i kako treba da se spremi i tu mi je pomogla Jelisaveta Nikolić, nastavnica srpskog jezika. Radio sam monolog Don Jerea iz Glorije, potom jednu pesmu od Žarka Zrenjanina, a obavezni deo je bila narodna pripovetka Ero i Turčin. Na prijemni dođem potpuno sam, dok su skoro svi imali navijače. Trema me drmala iz sve snage. Krenem s obaveznim delom i na pola stanem. Srušio mi se sav svet i to toliko, da sam glasno izgovorio "gotovo je". Oglasio se tada profesor Bajčetić i kazao da nastavim i da ništa nije gotovo. U tom stanju povišenog adrenalina izvukao sam iz sebe maksimum, bilo je tu i inata i prođoh. Bio sam kao fudbaler koji je pao u punom trku, otresao blato s kolena i nastavio da trči.

Po završetku studija zasigurno nisi dugo čekao na posao?

– U to vreme dosta se snimalo, ali su glumci nekako oduvek imali problem s naplatom, jer smo, kako to volim da kažem, na kraju lanca ishrane. Sve se pare vrte i troše u međuvremenu, da bi se na kraju neko setio i rekao "hajde da platimo glumce". Bar je moje iskustvo takvo.

Što ne tražite akontaciju?

– E-he-he... Hoćemo mi, ali ne daju! Ima i takvih slučajeva, odnosno ugovora, gde stoji 50 odsto honorara odmah, 50 odsto po završenom snimanju.

(Foto: mozzart sport)

Generalno gledano, verovatno si zadovoljan svojim poslom?

– Reći da si zadovoljan glumom, isto je kao kad bi rudar rekao da je zadovoljan što kopa ugalj. Ima tu nekog zadovoljstva, unutrašnjeg, dubinskog, a i učen sam tako da se bavim umetnošću i da će pare doći same. Upravo takvo je i moje iskustvo. Ove nove generacije glumaca nekako su više okrenute menadžerskom delu ovog posla. Dobro, fakat je da on postoji i da treba sam sebe da prodaš i da umeš to da uradiš.

Da li to podrazumeva i "uvaljivanje" u neki glumački klan?

– Hmm, to je jedna od varijanti koju ne bih nazvao baš čistom. Na papiru klanovi ne postoje, ali postoje u vidu senki, kao one senke po zidovima. Tako ja na to gledam. A prodati sebe znači da pokažeš drugima da si kvalitetan, različit, lepo vaspitan i tačan. I pritom da traješ, što je najvažnije. Da vremenom dobijaš sjaj i patinu. Dakle, kvalitet glumca je da stari i da traje u svojoj starosti koje ne treba da se stidi. Od jednog kolege sam čuo lepu misao. Kaže: "Hod je, sam po sebi, padanje. Međutim, mi podmećemo nogu ispred." E takav treba da bude i glumac, da stalno ulazi u nove rizike i da istražuje, samo ne u nepoznatom, već u poznatom.

Režiseri to umeju da "zloupotrebe" i ušeme glumca u jedan te isti karakter. Jesi li bio u takvoj opasnosti?

– I ja, da sam režiser, bio bih takav. Uvek biraš nekog ko će ti sigurno dobro odraditi posao. Velika lova je u pitanju i ako je izgubiš u nekom eksperimentu, posle se zapitaš šta mi je to trebalo. Iskren da budem, mene su posle Sivog doma mnogo zvali da igram slične uloge kao što je bila ona Matića. To znači da igram nekog smotanog, glupog ili priglupog. Rečju, izgubljenog čoveka. Jedno vreme sam prihvatao takve poslove, da bih počeo da ih odbijam, pošto sam se kao glumac osećao povređenim. A kako i ne bih, kad znam da mogu da odigram i komediju i tragediju. Iz tog razloga sam se potrudio da se prodam na drugi način. I najmanju priliku sam u dobijenim ulogama koristio da ih produbim i pokažem kako je to moglo da se odigra na drugačiji način.

Hoćeš da kažeš kako prevariš režisera?

– Uslovno govoreći, ja ga prevarim i primoram da kaže to je to, to je super, hoću to. Glumci su ponekad najmanje krivi za to ušemljavanje. Vetar i jedna struja, stalno ih nosi u istom pravcu...

Ima li trenutaka kad kao glumac uživaš?

– Otkriću sad jednu moju tajnu. Uživam samo u dva momenta: kad mi ponude tekst, kad ga prihvatim i kad...

I kad legne honorar?

– A-ha-ha... Ne, ne, nego kad je premijera. Velikim delom između toga ima mučenja, kopam mnogo po sebi, tražim... Ponekad su i reditelji zahtevni do te mere da ne mogu da zadovoljim njihovo nestrpljenje. Glumački posao nije ništa drugo do jedno zrenje. Svako ko uradi drugačije, nije glumac nego imitator. I ja mogu da izimitiram neki lik, ajde lupiću, iz Balkanskog špijuna ili neke druge drame i komedije sličnog karaktera. Kažem namerno karaktera. Ali ne, ja hoću to da pronađem u sebi, na način kakav je sakriven i neće da se pokaže.

To znači samo jedno – nosiš posao kući!

– Trebalo bi da ga ostavim na otiraču, međutim, ne uspevam, a-ha-ha...

LUNA PARK, PREDSTAVA KOJA TERA NA RAZMIŠLJANJE

Šta bi rekao o predstavi Luna-park u BDP-u, u kojoj si bio jedini muški lik?

– Reč je o hrabro napisanom tekstu. Zašto? Zato što on jednim pristupom kroz humornost koja nije kikotanje, tera čoveka da se ujedno smeje i zamišljeno pita čemu se ja to smejem. To je tekst koji nas upućuje na samoprepoznavanje i stavlja ogledalo direktno ispred nas. E sad, ukoliko ne vidimo dobro neke stvari, sagledaćemo ih za dan, dva ili tri, možda čak za mesec dana. Toliko jako čoveka drži ova predstava.

O BELOJ KUGI SE PRIČA SAMO U VREME IZBORA

Ti i tvoj kolega Nebojša Dugalić kao da se takmičite, pošto i on ima četvoro dece...

– Čuo sam da je Dugalićima i peto dete na putu. To Bog nama nameće da se takmičimo i daje snagu. Supruga i ja smo poželili da dok smo mlađi i u snazi, dobijemo i treće dete. Za pare ćemo se snaći. I dogodile su se dvojke. O beloj kugi se kod nas uglavnom priča u vreme izbora, tako da sam ja, a pogotovo moja supruga, dao značajan doprinos u toj borbi. Sad je na nama kao roditeljima, da decu pravilno vaspitamo i izvedemo na pravi put.

Piše: Milorad Plazinić

izvor :