Dragi Jelić, YU Grupa - Svirali smo svuda gde je bilo struje

Dragi Jelić je sigurno jedan od najupečatljivijih gitarista i vokala Jugoslavije, a njegova Yu grupa je bila prva supergrupa na ovim prostorima, sastavljena od prekaljenih muzičara. Dragi, najmlađi od braće Jelić, svirao je sa srednjim bratom Radetom u Beduinima, a potom u slavnim Siluetama „srpskog Džegera“ Zorana Miščevića, dok je najstariji od Jelića, Žika imao zavidan CV u Albatrosima, Alasima, Džentlmenima... Rade Jelić je rano prestao da se bavi muzikom, ali njegov sin Petar, jedan je od najboljih domaćih gitarista, „sjajno se uklopio u grupu od početka”, kaže Dragi u ispovesti za „Blic nedelje“.

Život u kombiju
Popularnost grupe je bila nezapamćena za to vreme. Život smo provodili u kombiju. Ostala je u analima turneja po Bugarskoj, svako veče krcate sale, u publici histerija, danima se samo o tome pisalo. Ili, takođe antologijska, svirka u londonskom Marquee klubu gde su tih godina počinjale najveće svetske zvezde. Svetlucava odela im je sašio naš čovek Vanča, tada krojač britanskih glitter rock zvezda. Menadžer iz CBS je došao da nas čuje i ponudi nam ugovor i šestomesečnu turneju sa Allman Brothers bendom i 10.000 funti. Odbili smo. Pa, mi smo toliko ovde zarađivali za mesec dana! Jedino je bubnjar Raša Đelmaš bio za to da ostanemo. Šta sad mislim o tome? Volim da verujem da će se šansa ukazati još jednom! Zato i sviram... (smeh)

Bilo je para
Od muzike se sedamdesetih godina živelo dobro. I uopšte, svuda je bilo mnogo para... U tom smislu, socijalizam u Jugoslaviji je bio sretan sistem. Spadam u one koji se danas bore da opstanu, ali ne osećam nostalgiju za prošlim vremenima. Živim za svaki naredni dan. Onako, baš rokerski. Moji, naravno, nisu bili oduševljeni kad su saznali da ćemo da se bavimo muzikom. Znaš ono - s posla se vraćaš kad svi odlaze da rade, nikad te nema kod kuće, ko će da vaspitava decu, a o dugoj kosi, da ne pričam. Kolege s posla su se šalile s ocem: „Lepe su ti one devojčice“, što ga je strašno pogodilo. Naredio je da se odmah ošišamo ili možemo da se selimo. Žika, uvek je bio drčniji od mene, kazao je: „Dobro, odlazimo!“, a ja sam to propratio s nesigurnim osmehom. Naravno, mama je umirila celu gužvu. A kada je otac posle nekoliko godina doživeo da za noć zaradim njegovu mesečnu platu, preboleo je. Govorio je: „Daj ti meni samo deset odsto od onoga što zaradite, biću prezadovoljan“.

Šest puta obišli Jugu
Bili smo odlično prihvaćeni, imali smo po četiri koncerta nedeljno. Svirali smo svuda gde je bilo struje. Najmanje smo šest puta obišli celu Jugoslaviju. Rokenrol je tada puno značio. Bilo je dovoljno da organizator ujutru zakači plakat i uveče ste imali punu salu. Tada su mediji mnogo više podržavali tu muziku. Svaki list je imao neku top-listu, tu su bili radio i TV.

Tri, četiri... gruvaj!
Da mi je neko pričao da ću celog života da živim od muzike, ne bih mu verovao. Kad smo završavali škole sredinom šezdesetih, došlo je vreme da nađemo posao. Trebalo je onda da ja radim u EI Nišu ili negde na odžavanju električnih uređaja, a Žika na poslovima vezanim za saobraćaj. Da je bend živeo samo dve, tri godine, verovatno bismo jurili posao, rano se oženili i živeli kao sav ostali svet. YU grupa je, hvala bogu, poživela i živi i danas, tako da nikada nismo ni razmišljali o drugom poslu. Ja bih davno bacio gitaru kad bih morao da sviram svaki put neku pesmu na isti način. Uvek se to malo pomera, menja. I uopšte, nismo bend koji ima stalno probe. Pogotovu ne posle svih ovih godina koliko postojimo. Radimo na „tri, četiri... gruvaj!“

Šećer na kašike
Kao klinci živeli smo na Novom Beogradu. Bavili smo se gimnastikom u DTV Partizanu. Ako se nisi bavio nekim sportom mogao si samo da budeš uličar, sitan lopov i tako nešto. Takvo je vreme bilo... Novi Beograd je tek bio u izgradnji. Do sedamdesete je bila oskudica, a para, ako ih je bilo, uglavnom nisu imale na šta da se potroše. Sećam se da nije bilo čokolada, bombona, ali smo zato šećer jeli kašikama. Mesečno smo trošili po 15 kila šećera. Majka je bila domaćica, otac aviomehaničar u JAT-u. Zahvaljujući tome, letovali smo na moru. Seljakali smo se često, i na kraju ostali u Zemunu. Tu je posebna atmosfera i mir koji uglavnom nemaju ostali delovi grada. Na neki način krug se tako zatvorio, jer je Ribnica za Kraljevo, a imao sam 17 dana kada smo se odatle doselili ovde, isto što i Zemun za Beograd. S druge strane, tu mi žive oba brata i nekolicina prijatelja... Da, i Dunav je bio razlog da pređem u Zemun. Volim da plovim Dunavom, ali nisam pecaroš, za razliku od Žike i Radeta. Pokušavali su da me navuku na pecanje, gurali mi štap u ruke, navlačili gliste i crviće na udice i - ne vredi. Ne zanima me.

Transfer
Žika je sredinom 60-ih promenio nekoliko grupa, a Rade, koji je svirao bas, i ja, svirali smo u Beduinima s Topčiderskog brda. Uoči čuvene Gitarijade na Sajmu 66. godine, ja sam prešao u Siluete, što „brđani“ nisu mogli da mi oproste. Zbog toga me je neko iz publike gađao nogom od stolice na koncertu. Beduini su imali kultni značaj, ali u lokalu - bili su beogradski bend „sa Brda“ a Siluete su bile prave zvezde Ju-roka. To je bila prilika koja se ne propušta. Kao u fudbalu kad prelaziš iz lokalnog u svetski klub... Iz Partizana u Zvezdu? Ha! Ne, za mene je obrnuto - ja navijam za Partizan... Posle nekoliko godina naš prijatelj, poznati novinar i muzički kritičar Peca Popović priznao je da je on bio taj gnevni fan Beduina koji me je gađao.

Sejić iz Balkanske
Nekako se sve namestilo da uskočim u prvi plan kao solo gitarista. Tih godina se drastično menjao stil sviranja, tehnika, sve. Rok je napredovao i kod nas. Ja sam među prvim gitaristima koji je ubacivao improvizaciju, svirao bluzerski - nekim poludeformisanim tonom, koristio tanje žice. Tada ste mogli da kupite samo žice s namotajima koje je pravio Sejić. Stariji se sećaju te njegove radnje u Balkanskoj ulici. Strane žice su bile preskupe a nije ih ni bilo u prodavnicama. On je pravio i žice za mandoline, bez dodatnog namotaja. Bile su tanje od gitarskih, pa sam kupovao te kalemčiće i sam pravio prvu, drugu i treću žicu.

Nona
Prvi album možda zaista ima malo neobičnu produkciju, ali taj zvuk smo dobili zahvaljujući snimatelju Draganu Balaču. On je bio stalno zaposlen u PGP-u i snimao nas je po „službenoj dužnosti“ - upali smo u njegovu smenu, takoreći. Što je najsmešnije, on je čovek klasičar, snimao je klasičnu muziku, tako da je zvuk možda mala mešavina roka i klasike. Eto, ispali smo avangarda po službenoj dužnosti! Prvi snimci su se kod nas radili na dva kanala. Za prvi album, čini mi se da smo već imali četiri kanala, što je bio veliki korak... Tada se u svetu se već radilo sa 16 i više kanala. A, etnomotivi u muzici YU grupe nastajali su sasvim spontano. Prosto je to prirodno izlazilo iz nas. Sećam se jedne probe, eksperimentisali smo s ritmovima i nastala je „Nona“, naš prvi hit. Zoran Modli je bio na probi i strašno mu se dopala, pa je to puštao na radiju. To je za ono vreme bila novost. Sve kompozicije u tom maniru nismo komponovali smišljeno. Nismo se opterećivali da pravimo muziku koja je hit u svetu. Radili smo ono što osećamo, a ja sam imao potpunu slobodu u komponovanju.

Sin
Nezahvalno je da ja govorim o svom sinu. On je od malih nogu u muzici, vežbao je violinu, balet. Prolazio je kroz razne faze, slušao je svašta od muzike. Da budem iskren, pomislio sam da će posle violine da se uhvati gitare. Ja bih voleo da on bude u rokenrolu, a da li će to doći... Mislim da neće. Moram priznati da sam iznenađen pomalo, pošto je sam napravio većinu pesama za svoj album. Izašao je na Beoviziju, na predlog PGP-a, koji će mu izdati album. Nije ništa specijalno dobio tim nastupom, ali to mu je dobro iskustvo, budući da je izašao iz anonimnosti.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista od 12.08.2007