Darko Babić, DHL - Mnogo smo spori

Nije to samo razbiljanje straha od vode dečaka koji se davio kad je imao četiri godine. To što je Darko Babić, generalni direktor DHL-a, sa devet godina prvi put preplivao Dunav nije ni prerani pokušaj dokazivanja muškosti i hrabrosti. Ko nije odrastao u Beogradu šezdesetih ili sedamdesetih, ili bar "Grlom u jagode" osetio taj duh, taj ne može shvatiti značaj procesa inicijacije koji je u svom kraju morao da prođe svaki beogradski mladić.

Darko Babić je, dakle, Zemunac. Odrastao je na Gardošu, između groblja i Dunava, u ulici Sibinjanina Janka. "Bilo je to lepo detinjstvo. Živeo sam u kraju koji je bio sasvim drugačiji nego što je danas. Zemun je danas devastiran, arhitektonski i socijalno".

Dunav i dalje obožava. Kancelarije DHL-a su na Novom Beogradu, pa u restorane na Dunavu ide svaki dan na ručak. Restoran "MAG" je jedno vreme koristio i kao marinu za svoj čamac, patrolni, sa motorom od 90 KS. Prodao ga je prošle godine. Tada je prodao i motor. "Nisam mogao više da vozim po Beogradu. Morao sam da se bijem sa pola grada dok vozim. Sada sam mnogo mirniji", objašnjava.

Radovi na putu
Darko Babić je karijeru započeo kao advokat. Krajem devedesetih, kad je DHL odlučio da u SFRJ napravi sopstvenu firmu, prešao je u tu kompaniju. Od početka je bio u vrhu menadžmenta. U vreme sankcija - kada je, kako kaže, bilo dana da na 11 radnika imaju sedam pošiljki - insistirao je da kompanija nastavi da radi. Dve godine je, da bi lakše mogao da putuje, živeo u Skopju i "otvorio" tržišta Makedonije i Albanije.

"Sankcije smo pregurali leteći na okolne destinacije, umesto Beograda. Zahvaljujući belgijskom amasadadoru, dobili smo odobrenje da iz Srbije radimo sa dokumentima do 340 grama. Talentovane radnika poslali smo na ‘pozajmicu’ u druge zemlje. Mnogi od njih su ostali u inostranstvu", navodi.

Danas kompanija mnogo bolje posluje u Srbiji. Ali, to je daleko od onoga čemu se Babić nadao. "Nisam srećan. Ovde se stvari sporo dešavaju. DHL je ‘čekajući Beograd’ uložio 120 miliona evra u Bugarsku i tamo napravio regionalni centar iz koga servisira Makedoniju i Albaniju. Infrastuktura je katastrofalna. Portugalija je pre ulaska u EU imala samo osam kilometara autoputeva, a sad ima hiljade. Rumunija i Bugarska užurbano grade svoje puteve. Srbja još nije logistički zaobiđena, ali ako ne postane konkurentna, nećemo imati koristi od toga što smo na koridoru kojim se busam u grudi", upozorava.

No, nije loša infrastruktura jedino zbog čega nas često zaobilaze investitori. "Hvalimo se da je Srbija ‘vikend-destinacija’: dolaze ljudi iz uređenih zemalja da se ‘istutnje’, pa se vraćaju u svoje uređene zemlje. To je loše. To smo mi nekad radili kad smo odlazili u Mađarsku ili Poljsku. Onog trenutka kad ljudi budu želeli da žive ovde, to će značiti da smo bezbedni i privlačni kao zemlja. Tada će neki menadžer da kaže svojoj ženi: ‘Hajde da damo otkaz i odemo u Srbiju da živimo, tamo je baš lepo’. Kad neko skenira jednu zemlju on posmatra zdravstvo, školstvo i sudstvo. Ne treba ništa više od toga da se analizira", kaže Babić i dodaje da bi želeo da srpski političari prestanu da promovišu zemlju kao destinaciju koja je povoljna za ulaganje zbog jeftine radne snage.

Nismo jeftini
"Voleo bih da predsednik i premijer prestanu da me reklamiraju kao jeftinu radnu snagu. To se svodi na trafiking. Prvo, mi nismo jeftini radnici. Osim toga, danas se u svetu traže edukovani radnici. Hajde da obučavamo naše ljude. Neću da me prodaju kao jeftinog radnika. Nek mi daju neki drugi epitet, neku drugu vrednost", izričit je.

Ističe, međutim, da nije ni megaloman. "Dokaz? Odbio sam ponudu za posao na kom bi mi mesečna plata bila više od deset hiljada evra! Ali, obećajte mi da ćete uložiti 30 miliona u narednih pet godina i istog momenta radim za vas. A odbijam da me šalješ u sredinu u kojoj je prosečna plata 7.700 dinara, a znam da imaš 2.350 zaposlenih, plus četiri kluba kroz koja si oprao prošle godine dva miliona evra. Kada bih prihvatio, količina negativne enegrije koju bih pokupio uništila bi i mene i moju porodicu za šest pokoljenja. Radio bih, međutim, za svakoga ko pokaže da je spreman da uloži u zajednicu u kojoj treba da živi", uverava.

"Uostalom", dodaje, "treba mi 50 evra dnevno: za gorivo, društvo, provod i novine. Šta će mi milioni, šta da radim sa tim parama? Dakle, ne postoji taj novac za koju mogu da me kupe".

Profesionalni navigator
Na dugačak odmor ide svake druge godine. Sada je na redu - Južna Amerika. "Azije sam se zasitio. Australiju i Indiju sam ostavio za period kad budem imao malo više vremena. Ne bih voleo da tamo odem na nedelju-dve dana", kaže.

Jedan je od ređih menadžera koji je zadovoljan količinom slobodnog vremena. "Čovek mora za sebe da izbori vreme. U suprotnom, brzo izgori. Pitanje je šta ko želi da bude u životu: spinter ili maratonac. Maratonci traju duže. Ti koji kažu da nemaju slobodnog vremena se foliraju. Ili imaju problem u glavi", ne štedi radoholičare.

Da bi izdržao vlastiti tempo, Babić kaže da se šest puta nedeljno bavi nekim sportim. Zimi trči i pliva u bazenu, a leti trči i igra tenis. "Ne igram golf. Nikad to nisam želeo. Na putovanjima sam uvek bežao od golfa, gađanja glinenih golubova i sličnih druženja. Radije šetam. Ili jedrim. Pošto sam profesionalni navigator, više volim da organizujem regatu, nego da igram golf. Uostalom, poslovni partneri će vam tada više verovati", kaže Babić.

Logistika nije nimalo slična advokaturi za koju se Babić obrazovao. Ipak, uspeo je ovlada tom naukom, koja je u Srbiji tek u začetku, iako je jedna od najprofitabilnijih privrednih grana u svetu. "Uveć će biti potrebe da se neka roba preveze sa jednog na drugo mesto. Ta nauka je tek počela da se izučava u Novom Sadu i Beogradu, ali to su začeci. DHL sarađuje dugo sa studenskim udruženjem AISEC. Svake godine šaljemo studente na obuku negde u našu mrežu. Neki od njih ostanu kod nas da rade, ali većina ostane i u inostranstvu. Takođe, posmatramo i maturante koje bi mogli da pošaljemo na studije logistike u inostranstvo. Oni bi 2011. godine mogli da počnu ozbiljno da rade, da bi oko 2015. godine ušli u top-menadžment", kaže Babić.

Dodaje, međutim, da nisu samo logističari to što nedostaje Srbiji. "Nemamo više ni fizičke radnike. A postojeći su najskuplji u regionu. U Rumuniji i Bugarskoj ljudi rade po dva posla. Moramo da shvatimo da je došlo vreme kad treba svako da zavrne rukave. Ne mogu da shvatim da toliko vremena ne možemo da izgradimo jedan most. Da napravimo radnu akciju, sklepali bi nekakav most za dve godine. Kad DHL radi za Nokiu i preveze kamion delova iz Finske u Slovačku, tamo sačeka da se sklope, pa ih vrati nazad za Finsku, zaradi 50 evra po kamionu. Naši ljudi bi rekli da je to ludost. Ali, to je konkurencija. Neko drugi će sutra isto to da radi za 45 evra", navodi.

"Ali, dugotrajan je proces navići naše ljudi da tako razmišljaju", svestan je. "Srbija ne želi nimalo da se promeni, a da ipak uđe u porodicu od 27 članova, koliko ih ima u EU", zaključuje Darko Babić.

poziv na pretplatu na - www.ekonomist.co.yu