Aleksandar Marić, košarkaš - Košarku igram iz ljubavi

(Aleksandar Marić)

U Košarkaškom savezu Srbije se nadaju da će izdejstvovati da Aleksandar Marić igra za nas uprkos propisu da igrač koji je sa navršenih 17 godina igrao za jednu, ne može kasnije da reprezentuje drugu zemlju, kao i činjenici da je izuzetak predviđen samo za slučaj da je reč o "transferu" u selekciju košarkaški nerazvijene države. U očekivanju da prvo pristanak daju Australijanci, u čijem dresu je centar "Partizana" 2003. postao svetski juniorski šampion, naša administracija planira da se pozove i na presedan koji je Svetska federacija načinila dozvolivši 1996. Hakimu Olajdžuvonu da bude član američkog "tima snova" na Olimpijskim igrama u Atlanti – bivša zvezda "Hjustona" je sa 17 godina igrala za juniore Nigerije na afričkom takmičenju, a "zažmureno" je i na okolnost da nisu bile protekle obavezne tri godine od trenutka kada je obavestio Fibu da je dobio i američko državljanstvo.

Interesantno je da, pored borbe da dođu do drugog nacionalnog dresa kao i pozicije u igri, Marić i Olajdžuvon imaju zajedničko to da su najveći deo detinjstva, do 15-16. godine, bili – fudbalski golmani. Na igru pod obručima su se prebacili zbog visine, za razliku od Vlada Divca, koji je takođe prvo bio fudbalski golman, a promenio sport kada mu je to sugerisao trener na onom treningu u Prijepolju na kojem je budući košarkaški as primio gol dok je nameštao nove rukavice. Na pitanje da li zahvaljujući i golmanskim danima danas ima, kako se to kaže "dobre ruke", i spretnost u vazduhu, Marić kaže:

– Sigurno da ima toga. Kao golman sam navikao da uvek gledam loptu i tako je i sada dok ide ka košu. Branio sam šest, sedam godina. Počeo sam kao devetogodišnjak, u Sidneju.

Trenutno ste, po učinku, najbolji igrač Evrolige. A pre pet meseci, kada ste dolazili u "Partizan", u prvoj izjavi ste rekli da ste "samo fizikalac"?

– Kada sam to rekao, mislio sam kako uvek gledam da ispunjavam ono što je do mene, dajući najviše što mogu. Nisam očekivao sve ovo što se dogodilo. Zasluge što je tako pripadaju treneru Vujoševiću.

Partizan prekosutra bez Vas startuje u Top 16 Evrolige, protiv "Panatinaikosa" u Atini. Zbog povrede kolena pauzirate već 20 dana, da li se zna termin povratka na teren?

– Otprilike kroz dve, tri nedelje. Ali, ne znam tačno za koju utakmicu. Idem dan po dan, terapiju po terapiju. Nikada pre nisam imao ovu povredu, pauza je duga i kada opet budem na terenu, biće neophodno neko vreme da se vratim "u igru" i koncentraciju. Mislim da ću moći da pomognem saigračima u borbi za prvi trofej, na finalnom turniru Kupa, za nešto manje od mesec dana.

U evroligaškoj grupi sa "Panatinaikosom", "Barselonom" i "Marusijem", "Partizan" startuje sa porukom da je jedna pobeda realnost. Kako vidite trku u NLB ligi i domaćim takmičenjima, u kojima branite pehare?

– Mislim da su u NLB ligi najjači konkurenti "Cibona" i "Hemofarm". Tim iz Zagreba nije slučajno na prvom mestu. Sa Vrščanima smo odigrali dve potpuno neizvesne utakmice i rekao bih da će oni biti glavni protivnik i u našim takmičenjima. Jer, imaju odlične igrače na svim pozicijama.

Ovo Vam je druga profesionalna sezona i sa 25 godina tek počinjete da zarađujete od košarke. Da li to predstavlja opterećenje, kada znate da mnogi znatno mlađi evropski igrači već imaju obezbeđenu egzistenciju?

– Zaista, ne razmišljam o tome. Košarku sam počeo da igram iz ljubavi i tako je i danas. Nikada je nisam gledao kao posao. Novac mi nikada nije bio u prvom planu.

U "Pioniru" su Vas majka i otac prvi put gledali baš u Vašoj najboljoj utakmici. Odrasli ste u velikoj porodici?

– Imam tri sestre, najstariju Branku, srednju Milijanu i Aleksandru. Sve su starije od mene. Neki kažu da me je to razmazilo, ali meni je bilo super što sam najmlađi. Kao i roditelji, žive u Australiji. Svi su i ranije dolazili u Srbiju, na svake dve godine, jedino ja nisam bio od 1990. Rodio sam se u Sidneju, ali otac Stevan je iz Skradina kod Šibenika, iz istog kraja je i majka Draginja.

Košarkaški savez je poslao u Australiju zahtev da Vas "puste" da igrate za Srbiju, pošto ste izrazili želju da obučete naš dres. Da li znate kakvo je raspoloženje kod njih?

– Nemam povratnu informaciju, pa ne znam kako stoje stvari za ovu godinu. Letos sam bio na pripremama reprezentacije Australije.

Prvi centar Australije Endrju Bogut je hrvatskog porekla, na kom jeziku razgovarate?

– Malo na srpskom, malo "po australijski". Obojica smo u isto vreme igrali na američkim koledžima i bili podrška jedan drugom. U dobrim smo odnosima.

Srbija i Australija su u istoj grupi svetskih prvenstava i u košarci i u fudbalu ove godine. Ko će biti bolji, recimo, na "Mundijalu" u Južnoj Africi, gde su obema ekipama suparnici još Nemačka i Gana?

– Biće teško... Ne mogu da procenim ko je jači. Ali, kao i u košarci, ja ne mogu da izgubim ni u jednoj varijanti kad igraju Srbija i Australija. Ta zemlja mi je dala sve u životu.

Ovih dana je u toku teniski "Australija open", da li ste ga nekada posetili?

– Nisam bio pošto se održava u Melburnu. Nije mi bio blizu.

Granada loša sreća

Po završetku karijere na koledžu, Aleksandar Marić se nije našao na "draftu" za NBA ligu (2007. i 2008. biran u drugu petorku konferencije "Velikih 12", u kojoj igra i jedna od najboljih američkih studentskih ekipa Kanzas). Obreo su u španskoj "Granadi", koja je prvi inostrani klub bila i Dušku Vujoševiću, treneru Partizana, kada je prvi put otišao iz "crno-belog" tabora (1989/1990). Ali, nije dobio pravu priliku u gradu u kojem je bez sreće bila i naša reprezentacija 2007. godine na Evropskom prvenstvu, budući da je tu izgubila sve tri utakmice. Tamo je bar mogao da posećuje zdanja iz prohujalih vekova, poput tvrđave Alhambra, najposećenijeg spomenika u Španiji ("U životu sam najstarije spomenike video u Španiji i Srbiji. Alhambra je prelepa, odlično sačuvana").

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 25.01.2010.)