Nada Blam, glumica - Dorćolka iz Petlovca

(Foto: mozzart sport)

Prvakinja drame Narodnog pozorišta Nada Blam za MOZZART Sport priča o odrastanju na Dorćolu, predstavama koje su menjale svet i ulogama koje su menjale njen život

S prvakinjom drame nacionalnog teatra Nadom Blam našli smo se na "njenom" Dorćolu. U najstarijem delu Beograda odrasle su četiri generacije Blamovih: Nadin pradeda Maks, dvorski svirač, deda Markus, učitelj violine na dvoru, otac Rafael, kapelnik narodnog orkestra Radio Beograda, a potom i ona i njen brat Miša čuveni basista, kompozitor i džezer.

Na pomen predaka, glumica koja nas na prvu loptu osvaja neverovatnom vedrinom i neposrednošću, dodaje da je i sama svojevremeno krenula muzičkim putem, koji kao da je ipak bio rezervisan za mušku liniju Blamovih. Završila je nižu i višu muzičku školu i trebalo je da školuje glas za solo pevanje na Muzičkoj akademiji, ali je tajno upisala glumu.

Nema dvojbe da bi Nada bila savršeni profesionalac u svemu čega se dohvati, ali da je tada odlučila da krene muzičkim putem srpska scena svakako ne bi bila ono što je danas bez njene Juce ("Kir Janja"), Paškve ("Ribarske svađe"), Grofice ("Misis Tolstoj"), Smiljane ("Selo gori, a baba se češlja), briljantne epizode u "Ubistvu s predumišljajem", a da i ne pominjemo da je jednostavno nemoguće zamisliti crtane heroine Olivu i Ejpril Onil s bilo čijim, do glasom naše gošće.

Priliku da objedini dve velike ljubavi - muziku i glumu uskoro će ostvariti. Naime, pored redovnog repertoara u Narodnom pozorištu, pružiće joj se prilika da uradi nesvakidašnju teatarsku instalaciju:

- Tokom sledeće godine trebalo bi da radim jedan veći pozorišni projekat u koji ću uključiti sve ljude sa kojima sam sarađivala - otkriva Nada na samom početku razgovora za MOZZART Sport - Biće to prilika da napravim predstavu u kojoj ću iskoristiti muzička znanja, koja do sada nisam dovoljno iskoristila.

Možda i da otpevate neku od ljubavnih pesama, koje ste sami napisali i komponovali na čuvenom porodičnom klaviru "Avgust Forster"?

- Pevanje sam uvek doživljavala kao daleko intimniji čin nego što bi to trebalo da bude, naročito ukoliko želite njime javno da se bavite. Verovatno zbog toga nikada i nisam postala pevačica. Ono je ostalo neki moj unutrašnji svet i intimno izražavanje.

Pa zapevate li, barem u kafani, onako za svoju dušu?

- Nikada! Čak ni ne naručujem pesme. U kafani se najčešće jede i pije, te uvek osećam neku vrstu nelagodnosti, ukoliko jedem dok muzičari sviraju. To su mi nekako nespojive kategorije.

Malo je poznato da ste kao devojka bili odlična plivačica?

- To se može videti po mojim leđima i danas, a-ha-ha... Bavila sam se amaterski plivanjem, ali sam osvajala i neke nagrade na "25. maju". Čini mi se da je za te uspehe glavni "krivac" bio moj tata koji je kao profesor muzike i kompozitor, te je uvek uzimao angažman po tri meseca na moru, i to u Dubrovniku ili Loputu. Tako sam još kao klinka zavolela vodu.

Za koji klub se u vašoj kući navijalo?

- Moj deda je bio zvezdaš, te sam i sama, logično navijala za Zvezdu. Čak i danas, kada zaista nisam zainteresovana za bilo kakvu vrstu navijanja, još uvek imam običaj da kažem da sam zvezdaš! Inače, prvo čega se setim kada se pomenu fudbalski asovi je kako sam se kao devojčica sakrivala tu, kod Konja, iza jedne žardinjere samo da bi videla Šekularca kako pije kafu sa Lolom Novaković.

U vašem kraju, na Dorćolu, tih dana ste mogli da sretnete istinske legende. Ko su bili apostoli ulice u kojoj ste odrasli?

- Bili su to uglavnom umetnici, ali i jedan kočijaš... Znate, ja sam rođena u prošlom veku, kada su još kola i konji nosili led beogradskim ulicama za naše ajskasne (preteče frižidera, prim.aut.). Mojom ulicom su prolazili Lidija Pilipenko, Duško Jakšić, Ljubinka Bobić, Mira Bobić, Milan Puzić... Naravno, moji roditelji su se družili s mnogima od njih.

Da li je Ljubinka Bobić bila u životu onoliko energična kao i na platnu?

- Ljubinka je bila baš onakva kakvom su je opisivali: osobena i nezaboravna. Viđala sam i Miju Aleksića, Milana Srdoča. Svi su oni prolazili mojom ulicom koja je na putu za pozorište. Tu smo se družili, igrali žmurke i susretali sa svim tim velikim ljudima. Pa baš na ćošku su stanovali Lola Novaković, Beba Lončar, Đorđe Marjanović. Sećam se kako sam se s drugaricama takmičila trčeći uz neke nezgodne stepenice koja od nas će pre da dođe do njih i dobije autogram. Prošla sam onu najlepšu fazu kada sam bila fan umetnika, koji su zahvaljujući ozbiljnoj selekciji zaista bili velikani.

Pomenuste Milana Srdoča. Niko nije tako dobro igrao tipske "male ljude" kao on. Čini mi se da danas nema takvih glumaca, da sve mlade glumice sada hoće da budu Gilde, a glumci - Ret Batleri?

- Znate, to zavisi i od toga šta se piše. Prvo, pisac mora da napiše takvu, da kažemo - tipsku ulogu, a onda da se za nju nađe odgovarajući glumac. Svako vreme ima svoje karakteristike. Pisci danas pišu malo drugačije nego nekada. Poenta - unutrašnja osećanja i sukobi među ljudima su isti. Ono što se menja s vremenom su rečnik, likovi i njihova zanimanja. Danas više nema tipskih likova nego je glumcu dozvoljeno da napravi svoj lik u skladu sa sopstvenim viđenjem.

Vaša majka je učila glumu kod Raše Plaovića. Šta mislite u kojoj ulozi iz vašeg repertoara bi se najbolje snašla?

- Moja majka se odrekla glume da bi se posvetila porodici i deci. Bila je izuzetno inteligentna i darovita žena, ali zaista ne znam da je postala glumica, koja bi joj moja uloga najbolje "legla". Znate ono kako kažu: "Kad bi Dunav bio vreo, ja bih riblje čorbe jeo", a-ha-ha...

Majka vas je zapravo podržala u tome da postanete glumica?

- Moj izbor je bio nesvesna želja da ispunim maminu neostvarenu želju. Ona me je svim silama podržala. Sećam se redovnih odlazaka sa njom u pozorište, naročito u "Boško Buha" u kojem sam gledala u to vreme moju omiljenu predstavu "Tom Sojer" sa sjajnim Slobodanom Slobodanovićem kojeg sam imala običaj da čekam ispred pozorišta, a onda i da ga "uhodim" do Zelenog venca. Baš kao i Olju Krastić, koja je igrala Biberče. Oni su bili moji idoli! Definitivno je mama bila generator čitave glumačke priče. Kada mi je bilo 16, upravo me je ona odvela na audiciju za tinejdžere za učešće u pozorišnom spektaklu "Kosa" u Ateljeu 212.

(Foto: mozzart sport)

Da li vam je bilo teško da uskladite školske i glumačke zadatke?

- Uvek sam ispadala iz školskog klišea koji je od đaka tražio određenu vrstu znanja i ophođenja. Nisam znala ni matematiku ni fiziku, ali sam zato na školskim priredbama divno pevala, recitovala i svirala. Bila sam proslavljena pevačica u osnovnoj školi i kasnije u gimnaziji. Otud su mi profesori iz matematike uvek na kraju godine "gledali kroz prste", jer su znali da ću sigurno biti umetnica. Sada samo mogu da kažem: "Hvala vam!" Da cela ova priča bude još bolja, dodaću samo da sam na proslavu stogodišnjice postojanja jedne od školi u koju sam išla pozvana kao elitni đak te škole, a-ha-ha...

Još je teže bilo biti dobar đak, ako ste recimo iz porodice koja je prva u ulici imala televizor?

- Ah, televizor... Sećam se da su svi iz komšiluka dolazili da gledaju televiziju kod nas. Inače, moj tata je kupio TV kada je bio na putu u Nemačkoj. Program je bio eksperimentalan, a moj brat Miša i ja smo ponekad, po završetku programa, sedeli i gledali čak i u "sneg"... No, nikada, čini mi se, neću zaboraviti kada smo zajedno sa celom ulicom na našem TV-u netremice pratili "San Remo", i to onaj na kojem je nastupala Điljola Činkveti s čuvenom pesmom "Non ho l’eta".

Kako je došlo do toga da još kao osmogodišnja devojčica igrate u diplomskoj predstavi Miloša Žutića?

- Moj otac je svirao u pozorištu, te je saznao da reditelj te predstave traži devojčicu koja će na početku, sva u nekim krpama, u ulozi ulične pevačice, izaći i otpevati pesmu. Tako sam ja nastupala pevajući između činova, tata je u pozadini svirao harmoniku, a neki statista je vrteo verglo. Skoro sve predstave koje su bile postavljene u to vreme znala sam napamet. A mnogo godina kasnije sam i igrala u nekima od njih.

U šesnaestoj ste bili deo plemena u "Kosi", da biste nakon druge godine na Akademiji kao profesionalac ušli u glumačku postavu iste predstave?

- Igrala sam trudnu hipi devojku Dženi umesto Seke Sablić. Kada se danas osvrnem na to vreme shvatam da se 30 godina u pozorištu nije ponovilo nešto tako senzacionalno i energično kao mjuzikl "Kosa". To nije bila samo pozorišna predstava., to je bio pokret, revolucija, političko pitanje. Svojevrsni splet umetnosti i društvenih okolnosti koje su kasnije donele nove turbulencije u svetu.

Predstava je zapravo sve vreme bila na ivici zabrane…

- Mislim da između ostalog niko nije smeo da se usudi da zabrani tako veliki svetski hit koji je na svim scenama, i u Americi i u Evropi, imao veliku popularnost. Pritom, glavni junak na kraju predstave oblači vojničku uniformu i odlazi u vojsku. Na američkom kontinentu to se može protumačiti kao odlazak glavnog junaka u smrt - u rat u Vijetnamu, a ovde je imalo sasvim drugu konotaciju. Procene političara su bile da je čin odlaska u vojsku nešto čime mlad čovek može samo da se ponosi, te da u tom smislu predstavu ipak ne bi trebalo zabraniti.

U vreme kada ste igrali u "Kosi" u modi je bila hipi garderoba. Gde ste je vi nabavljali... Ili, barem čuvene bunde "buržujke"?

- Te bunde smo zvali "buržujke" zato što su ih kupovala deca s Dedinja. Ja sam strašno želela da kupim jednu, jer su, između ostalog, bile i veoma tople. Pored toga, dotad smo nosili šivene kapute, te su ove bunde izgledale kao pravo čudo, a u stvari su to bile one obične "Meklaud" jakne od prevrnute kože s krznom iznutra... Tako nešto, međutim, nisam sebi mogla da priuštim jer se, avaj, moj otac nije bavio politikom. No, od prvog honorara, koji sam zaradila igrajući u "Kosi", kupila sam sebi "buržujku".

Kako ste se zabavljali u to vreme?

- Voleli smo "Bič bojse", Leonarda Koena, Boba Dilana, Dženis Džoplin... Po stranim časopisima smo pratili kako su se oblačile sve te zvezde, pa bismo ih onda kopirali. Po tom sistemu sam, sećam se, sašila neku suknju od teksas zakrpa koja je izgledala tako da me je otac najiskrenije molio da je ne nosim pred gostima, da, citiram "ljudi ne pomisle da smo neka sirotinja". Bilo je to vreme kada je važilo nepisano pravilo:što imaš više zakrpa, to si moderniji! E tako obučeni jurili smo da gledamo Altmanov "Nešvil", zujali pod vedrim nebom na Kalemegdanu, gledali u zvezde, pričali o zen-budizmu i psihoanalizi... I onda kada odemo kući dobijemo batine što smo došli kasno. Ali to je bilo manje važno.

Koja vaša uloga vas je iznenadila uspehom koji je doživela?

- Kada nas je Radoš Bajić pozvao da snimamo seriju "Selo gori, a baba se češlja", niko od nas nije znao da će doživeti ovoliki uspeh. I to je, moram reći, deo lepote ovog posla - kad se ne nadaš, nego počneš nešto da pišeš iz čiste ljubavi, čistog srca. Onako kako je to uradio Radoš Bajić. Nije bilo nikakve kalkulacije, i to je moralo da uspe. Prve četiri epizode smo snimili ni ne sanjajući da ćemo seriju raditi tolike godine. Čarolija ovog posla je što u njemu, bez obzira na to koliko godina ili staža imaš, uvek može da se desi iznenađenje.

Kako ste uspeli kao rođena Dorćolka onako dobro da odigrate Smiljanu iz sela Petlovca?

- Kada čovek obuče kostim, ako se ne složi s likom, neće dobro uraditi posao. Kada ste u tako dobroj ekipi kakva je bila u ovoj seriji, onda vas nekako povuče magnetna sila drugih ljudi. Tako, da jednostavno moraš dobro da uradiš posao.

LAKTANJE SA SAŠOM ĐORĐEVIĆEM

- Na jednoj slavi, za prepunim stolom, sede do mene neki plećati čovek, od kojeg nikako nisam imala dovoljno prostora da sečem šniclu. Počnem vremenom da ga gurkam, ne bi li se malo pomerio, ali ne vredi... Čovek jednostavno ne reaguje. Dosadi meni, te u jednom trenutku odjurim do domaćice da je priupitam ko je onaj plećati bezobraznik koji nikako neće da se odmakne da mogu normalno da isečem šniclu, kad će ona meni: "Pa to je Saša Đorđević!" Odmah se nadoveže i moja ćerka Sara: "Mama, pa to je onaj što si išla da ga dočekaš kada je bacao majicu!" "Ah", rekoh, "to je taj! Pa dobro, onda nije bezobraznik!" Vratim se za sto, okrenem ka Saši i sva onako važna, ne bi li pokazala kako se razumem u sport, priupitam: "A, je l’ vi igrate za Partizan ili za Zvezdu?" Eto, tako je cela slava prošla u duhu mog neznanja.

ŠIRLI ILI DORIS

- S obzirom na to da sam odrasla prateći pozorišnu scenu, nikada nisam bila zaljubljenik u američki film. Uvek sam više volela evropski i to, englesku i francusku kinematografiju. Dovoljno je da vam kažem da sam "Rajanovu kći" gledala 11 puta! Od francuskih ostvarenja uživala sam u onima u kojima su briljirale Ketrin Denev, Brižit Bardo i nezaobilazni dorćolski idol, Žan-Pol Belmondo. Svi momci iz kraja su se trudili da liče na njega. I danas imam dva drugara, koji još iz tog vremena "vuku" nadimak "Belmondo". Inače, moja mama me često poredila sa Širli Meklejn i Doris Dej, pre svega zbog pevanja, međutim meni se to nikako nije sviđalo. Ja sam volela da ličim na Ingrid Bergman, s kojom, uzgred rečeno, nisam imala nikakve veze, a-ha-ha...

izvor :