Isidora Minić, glumica - Pronalazim se u rečima svoje majke

(Foto: mozzart sport)

Popularna beogradska glumica za MOZZART Sport priča o novoj ulozi, odrastanju u umetničkoj porodici, studentskim danima u čuvenoj klasi Predraga Bajčetića i svojoj majci, velikoj divi Nedi Spasojević

Kada je prva glumica iz loze Spasojevića, koja ne nosi njihovo prezime, Isidora Minić sa svega sedamnaest godina rešila da upiše glumu, na prijemni je, prema sopstvenom priznanju, otišla razmišljajući: "Deda mi je bio glumac, majka mi je bila glumica... Mora da u meni čuči neki glumački gen. Pokušaću, ali ako me sad obore, ja više na prijemni izlaziti neću!"

I tako je, bez obzira na to što se te godine prijavio rekordni broj kandidata, prijemni položila, što bi se u žargonu reklo, "iz prve". U Narodnom pozorištu je dobila prvi angažman, publika je zavolela kao Milenu u filmu "Lajanje na zvezde", a kritika nagradila Sterijinom nagradom, prvo za ulogu u "Porodičnim pričama", a potom i za "Elektru", za koju je istom nagradom bila ovenčana i njena majka, velika glumica Neda Spasojević. Dakle, kada kaže da se poput svoje majke u pozorištu "ipak oseća najsigurnije", Isidora to i dokazuje, pre svega sjajnim izvedbama među koje će svakako uvrstiti i ulogu u predstojećoj duo drami "Prah". Saznajemo da će režija komada, koji će premijerno biti prikazan u Ateljeu 212, biti poverena mladom reditelju Veljku Mićunoviću, a da će Isidora scenu deliti s Milutinom Karadžićem. Pored sve priče o umetničkim genima, ima međutim i jedan podatak koji lepu glumicu veže za sport. Pitamo je da li je istina da se njen otac, priznati slikar Bane Minić, svojevremeno bavio fudbalom.

- U stvari, moj deda je bio fudbalski sudija, pa je sasvim logično moj otac kao klinac jedno vreme igrao fudbal - počinje priču sa nama Isidora. - S obzirom na to da je rođen na Crvenom krstu, igrao je za klub iz kraja - Sinđelić. I dan-danas, otac obožava fudbal, za razliku od mene. Ne nalazim ništa zanimljivo u tom prilično monotonom jurcanju za loptom, u trajanju od devedeset minuta, tokom kojeg padne svega jedan ili dva gola. Uz to su svi užasno sitni, a-ha-ha... Uvek su mi bili zanimljiviji neki drugi sportovi.

Kao, na primer, košarka?

- Pamtim ono vreme kada su igrali Dražen Petrović, njegov brat Aleksandar Petrović, Andro Knego, Ivo Nakić... Bili su to zlatni momci. Više se sećam igrača iz tog perioda, nego što ih danas znam.

Bilo je to, dodala bih, vreme vašeg odrastanja na Novom Beogradu. Po čemu se vaš kraj razlikovao od drugih?

- Odrasla sam u ulici Jurija Gagarina, i uvek mi je bilo zanimljivo to što je moja ulica dobila naziv po kosmonautu, a ne po nekom narodnom heroju, ili političkoj figuri. Prvo što mi padne na pamet kada razmišljam o detinjstvu je bezbrižnost života u bloku. Sve mi je bilo nadohvat ruke. Moj prvi dan u školi je bio bez roditelja, a danas, primećujem, roditelji vode decu u školu do njihove dvanaeste-trinaeste godine. Sećam se sankanja na nasipu na Savi. Danas ne znam ni gde se ovi novi klinci sankaju, naročito ovde, na Crvenom krstu gde živim. E onda, kada sam malo stasala, jedva sam čekala da pobegnem s Novog Beograda u centar! Sećam se da mi je kod odlučivanja o tome koju ću školu upisati bilo bitnije gde se škola nalazi, nego o kojoj je školi reč, a-ha-ha... Najvažnije je bilo da se škola nalazi u strogom centru, tako da mogu ujutru da sednem u tramvaj i da se tek uveče vratim kući.

(Foto: mozzart sport)

Bilo vam je svega osam godina kada ste ostali bez majke. Vaš otac je na sebe preuzeo dvostruku ulogu. Je li imao mnogo problema prolazeći sa vama kroz buntovnu tinejdž-fazu?

- Otac me je dosta strogo vaspitavao. Za razliku od drugih devojčica, nisam izlazila do kasno, išla na žurke... Sećam se kada su otvoreni prvi splavovi, čuveni "Bombaj" i "Pingvin", pokupili bismo se svi klinci iz kraja, seli na šetalište i celo veče zevali u tom pravcu. Ne daj bože da je neko od nas otišao da sedne u neki od njih! E kasnije, kada sam upisala gimnaziju, bilo mi je dozvoljeno da izlazim čak od osam do deset, a-ha-ha... Onda su moje drugarice imale običaj da me u tom vremenskom periodu, kad nema žive duše, sprovedu kroz sve kafiće, eto tek da vidim gde će se one te večeri ludo provesti.

I sećanje na vaš prvi "ozbiljan" film vezano je za strogo vaspitavanje vašeg oca?

- Bila sam u osnovnoj školi kada je bio popularan film "Fleš dens". Sve moje drugarice su išle u Centar Sava da ga gledaju, jedino meni tata nije dao da idem, jer je to, citiram "film za odrasle". Navodno je imao nekoliko ljubavnih scena koje nisu bile prikladne za moje godine. Onda je otac moje drugarice na jedvite jade ubedio mog tatu da me pusti u bioskop, i to tako što mu je obećao da će i on i njegova supruga i kćerka ići sa mnom. Eto tako je "Fleš dens" postao prvi ozbiljan film koji sam odgledala na velikom platnu.

Odrasli ste u umetničkoj porodici i imate veoma interesantno poreklo. Deda Milorad Spasojević je bio glumac, oženjen Austrougarkom, pozorišnom krojačicom. Vaš otac je priznati slikar, a majka je bila jedna od naših najboljih glumica...

- Baka Hilda je rođena u Beču, a sa nekih trinaest godina došla je u Vojvodinu. Njen otac je prvi stigao u Vršac. Kada je našao posao i skrasio se, za njim su došle i ona i njena majka iz Beča. Baka Hilda je kasnije uzela ime Jelena. Ne znam kako su se ona i moj deda Milorad Spasojević upoznali. Uvek mi je bilo čudno kako i gde je uopšte, on, Crnogorac iz Andrijevice, sreo jednu Nemicu iz Beča... No, kao devojčici mi nije pristajalo da pitam tako nešto, a posle je bilo kasno, i tako to nikada nisam saznala.

U kakvom sećanju vam je ostao deda Milorad Spasojević, čuveni pozorišni i filmski glumac?

- Bio je pravi Crnogorac. Visok, mršav, sa zaliscima i markantnim nosem. Srčan čovek, koji se vodio devizom: "Što na umu, to na drumu". Borio se za svoju porodicu. Kao putujući glumac proputovao je celu Jugoslaviju. Birajući angažmane, bilo mu je bitno pre svega da dobije dobru ulogu, smeštaj za porodicu i posao za svoju ženu - da šije u pozorištu. To su bili neki njegovi uslovi. Čim neki od njih ne bi bio ispunjen, išao je dalje. Tako je prošao put od Banjaluke, Zenice, Tuzle, Sarajeva, preko Nikšića, Podgorice, Vranja, Niša, do Zrenjanina i Beograda. U kom god gradu da gostujem, dočekaju me istim rečima: "Ovde je bio tvoj deda", a-ha-ha... Sećam se da je voleo da recituje. Posle ručka bi obavezno sve prisutne iz familije zabavljao recitujući neku pesmu ili odlomak. Inače, moj deda je jedan od retkih, koji je sam dramatizovao i izvodio ceo "Gorski vijenac". Snimio je čak i ploču. Čuvene su njegove popodnevne šetnje do Kalemegdana i nazad, tokom kojih je imao običaj da izgovori ceo "Gorski vijenac".

Znate li, možda, kako je odreagovao kada mu je vaša majka rekla da želi da bude glumica?

- Ne verujem da ju je u tome sprečavao. Moja majka je završila muzičku školu, i svi su očekivali da će upisati Muzičku akademiju, jer se od te naše ženske linije pre svega zahtevalo da znamo da sviramo klavir. Njoj je, verovatno, zbog svog tog pritiska muzike bilo "preko glave", te je u Beogradu, pošto je nisu primili na glumu, upisala Pravni fakultet. U međuvremenu je sa ocem glumila u amaterskom pozorištu, a onda je ponovo konkurisala i upisala Akademiju dramskih umetnosti.

A kako je vaš otac odreagovao kada ste mu vi rekli da ćete se baviti glumom?

- Ja sam kao klinka bila fascinirana baletom, međutim, sticajem okolnosti prestala sam da se bavim njime, i onda su po glavi počele da mi se vrzmaju najrazličitije ideje. Te, biću kostimograf, te slikar... Onda mi je tata objasnio da se bavljenje kostimografijom ne svodi na to koju ću suknjicu sutra obući i da za taj posao moram ozbiljno da naučim da crtam (smeh). Tako sam odustala od toga i, bežeći iz kraja u kojem sam odrasla, upisala sam, kako sam sebi i bila obećala - školu u centru. Bila je to tadašnja Osma, danas Treća gimnazija u Njegoševoj ulici. Upisala sam jezički smer, računajući da ću steći široko obrazovanje, i da bih, možda, jednog dana mogla da budem turistički vodič. Međutim, nakon treće godine odlučila sam da upišem Akademiju. Mislila sam: "Aj’ da probam da upišem tu glumu, garantovano u meni čuči neki gen." Nisam bila zagrižena da je upišem po svaku cenu. Bila sam u fazonu, ako me prime, to je to, ako me ne prime, ne pada mi na pamet ponovo da pokušavam! Sećam se da je te godine, kada sam upisala glumu, bio rekordni broj prijavljenih kandidata.

Primljeni ste u jaku klasu profesora Predraga Bajčetića, u kojoj su bili Milica Mihajlović, Nenad Jezdić, Katarina Žutić, Ana Sofrenović, Bojana Maljević...

- Katarinu Žutić sam znala preko roditelja još kao devojčicu, Bojanu Maljević, Ivana Zarića, Rastka Jankovića sam znala iz Mikine grupe. Rastko Lupulović je živeo kod mene u blokovima, pa smo stalno išli i vraćali se s faksa zajedno. On je bio moja pratnja kad idemo noću. Već u drugoj godini počeli smo da se vezujemo za pozorište. U Ateljeu 212 su nas najbolje primili. Tamo je većina nas igrala predstave. Čak su nam profesori držali i neke časove tamo, na petom spratu. Sećam se da su se tih devedesetih najbolje žurke pravile baš u pozorištu. Imali smo običaj i da se "prikačimo" nekom od starijih kolega ne bismo li prošli kroz vrata u to vreme kultnog mesta - "Radović".

Prvi profesionalni angažman, međutim, dobijate u Narodnom pozorištu, i to u predstavi "Izbiračica". Kako i gde ste ga proslavili. Šta ste kupili od prvog honorara?

- Bila sam na drugoj godini kada su me pozvali da igram u "Izbiračici". Glavnu ulogu je, sećam se, igrala Vesna Trivalić, a ja sam bila treća ženska uloga. Ono što me je iznenadilo i što nisam očekivala bilo je uzbuđenje koje je moje pojavljivanje izazvalo kod mojih prijatelja. Na pretpremijeru je došla cela moja klasa! Nikada neću zaboraviti ogroman buket cveća koji su mi doneli. Dobila sam i razne slike od tatinih kolega... Bila sam zatečena, sve onako s punim rukama. Mislim da čovek tek u takvim situacijama osvesti koliko ga vole ljudi oko njega i koliko je važna podrška. A što se novca tiče... Kako da vam kažem, to je bila ’93. godina. Kada sam dobila honorar za tu, kao i za mnoge kasnije predstave, moj razgovor s ocem je izgledao otprilike ovako: "Tata, stigla je lova. Idemo u banku, pa odma’, dok dinar nije skroz propao, do prodavnice, da kupimo šta se kupiti može. Kiselu vodu, keks... šta god".

Prva uloga, u kojoj vas je primetila šira publika bila je u filmu "Lajanje na zvezde"?

- Kada su me pozvali da igram u tom filmu, otišla sam na audiciju, koja je bila organizovana u studiju na Sajmu. Sećam se da sam naišla na red od hiljadu ljudi. I sama bih redovno čekala, nego me je prepoznao organizator, pa sam ušla unutra preko reda. Uđem ti tako ja i pošto u tom trenutku na repertoaru nisam imala ništa monološkog tipa, odrecitujem deo iz predstave "Marija Stjuart". Nekoliko dana nakon toga, spakujem se i odem lepo na more u Crnu Goru. Sedim tako jedan dan sa društvom na Mogrenu, kad naiđe reditelj Zdravko Šotra. Kaže on meni: "Šta ti bi da ideš na onu audiciju? Pa ti si završena, ozbiljna glumica! Ništa... Daću ja tebi neki ulogu". Ja mislim, rekao čovek onako, čisto da se izvini što sam uopšte išla na audiciju. Zaboravim ja na to. Kad u septembru zovu mene organizatori da me pitaju hoću li da glumim u filmu. Nisam mogla da verujem! Tako sam sa letovanja, onako crna, odjurila na snimanje. To se vidi i u filmu, štrčim, onako sva pocrnela, a-ha-ha...

Odista ste briljantno odigrali tu ulogu. Ko bi rekao da vam je to zapravo bilo prvo ozbiljno pojavljivanje pred kamerom...

- Pošto nisam imala pojma ni gde da gledam, ni kako da se ponašam, ni kad snimaju krupan kadar, kad ne, ja odlučim da glumim sve vreme! Dakle, bez obzira na to da li me uopšte snimaju, da li sam u prvom planu ili ne, da li imam repliku, ili ne, odlučim da glumim sve vreme, pa šta uhvate, uhvate! Ispalo je dobro. Publika me, pored svega što sam radila najviše pamti po toj ulozi, a "Lajanje na zvezde" je postalo kultno ostvarenje iz kojeg se, primetila sam, često među klincima citiraju replike.

Prvu Sterijinu nagradu ste dobili za predstavu "Porodične priče", a drugu za "Elektru", za koju je istom nagradom bila nagrađena i vaša majka. Da li ste negde imali prilike da vidite snimak njenog izvođenja?

- Nažalost, iz te predstave imam samo njene fotografije. Doduše, čini mi se da sam u nekoj emisiji s Mišom Janketićem videla odlomke iz te predstave, ali to su sve bili veoma kratki segmenti, u kojima sam tek onako, uzgred, uspela bukvalno na trenutak da vidim i moju majku.

Kada je dobila nagradu u Puli za debitansku ulogu u filmu "Vreme ljubavi", vaša majka je izjavila: "Iako mi se rad na filmu dopada, u pozorištu se osećam sigurnije." Svojevremeno je rekla i: "Ambicija... Nemam je, ali sam vrlo ambiciozna." Koliko se pronalazite u njenim rečima?

- Potpuno se pronalazim u njenim rečima. To je neverovatan osećaj. Znate, imala sam prilike da čitam njene intervjue, s početka karijere, kada joj je bilo dvadesetak godina, i kasnije intervjue, koje je davala kao zrela glumica, u kasnim tridesetim. I u jednima i u drugima sam prepoznala sebe. I onima s početka karijere, kada se kao mladi glumac nosite s naletom karijere, nagradama, putovanjima, tako i u ovim potonjim, u kojima uzbuđenje i izazovi utihnu.

GLUMAČKO DOSTOJANSTVO

Ulogu sestre Rade u seriji "Selo gori, a baba se češlja" dobili ste tako što vas je Radoš Bajić gledao u jednoj predstavi, a da vi niste ni znali da je on u publici?

- Ta serija se uveliko bila prikazivala, ali je ja nisam gledala. Kada sam čula da svi pričaju o njoj, ja lepo sednem i odgledam jednu epizodu. Istoga trenutka sam shvatila u čemu je tajna njene popularnosti. Radoš Bajić je sa neviđenom ljubavlju ispričao priču o srpskom selu, i to se vidi u svakom kadru, u svakoj napisanoj reči, u načinu na koji su formirani likovi. Sticajem okolnosti, nekoliko godina nakon toga, Radoš je došao na premijeru predstave "Miris kiše na Balkanu" kao gost Ljiljane Stjepanović. Zaista nisam znala da je u publici. Pošto mu se svidelo kako sam igrala u predstavi, ponudio mi je ulogu u seriji. Mogu slobodno da kažem da se kao glumica nikada bolje i dostojanstvenije nisam osećala nego na snimanju serije "Selo gori, a baba se češlja". To bih otprilike opisala ovako... Vlada mir, svako zna svoj posao, nema vike, panike, histerije, svako vas ispoštuje od početka do kraja.

NAJDRAŽA ULOGA MOJE MAJKE

Koja uloga vaše majke vam je najdraža?

- To je definitivno njena uloga u drami "Gospodin Foka", u kojoj igra pored sjajnog Slobodana Cice Perovića. Uvek me iznova fasciniraju spontanost i jednostavnost, koju su oboje pokazali u toj drami. Do te mere su je savremeno odigrali, kao da je danas snimana, a ne ’69. godine. To je ona vrsta prirodnosti i uverljivosti u glumi, koju mi glumci i dan-danas pokušavamo da postignemo.

Piše: Katarina Vuković

izvor :