Branislav Zeremski, glumac - Fudbal s kuglagerima

Branislav Zeremski (Foto: mozzart sport)

Popularni glumac priča da je legendarni Pera Kralj voleo da pravi poređenje između fudbala i pozorišta, otkriva kako su štipaljke, metalne kuglice i poveći komad daske uspeli da postanu sportski rekviziti glumaca, te gde su oni, dečaci iz beogradskog naselja Karaburma, šutirali loptu i išli u bioskop koji je više ličio na štalu poljoprivrednog kombinata.

U bifeu Ateljea 212 za trenutak se vratismo u prošlost. Te 1984. godine, kada je tek svršeni akademac Branislav Zeremski postao član ove kultne kuće, tu su ga sačekale veličine – Ljubiša Baja Bačić, Pera Kralj, Muci Draškić, Ljubomir Andrić – Ljuba Moljac, Taško Načić... Pokazuje nam Zeremski ustakljene fotografije na zidovima: "Evo, baš tu sedim pored..." Danas, možda i više zbog cirkusa oko smene i neslaganja ansambla s donedavnim upravnikom, rediteljem Kokanom Mladenovićem, svako ko je tih osamdesetih radio u ovoj kući, razumljivo, ne može da se ne priseti kolega koje su prerano otišle.

Vedar izraz lica vratio mu se kada smo ga pitali kako je on, "ateljeovac", počeo da igra i u dečjem pozorištu Puž. Debi mu je, kaže, bio u predstavi "Julija i Romeo od Vilijama Branka", u kojoj Branko Milićević, popularni Kockica, igra Šekspira i Romeovog oca. Pitao je Branislava da igra Romea, a i danas je prisutan u Pužu. Za koji dan igraće u novogodišnjoj predstavi. Jeste da igra, uz smeh kaže, dečaka od 10 godina, ali sve to, kako kaže Branko, nosi karakterom, a ne izgledom i ne može da ga odbije.

A kada je on imao toliko godina, šutirao je loptu kod stare okretnice na Karaburmi, koja je tada bila kraj grada, a nadalje su se prostirale njive.

Ali ste imali i bioskop?

– Bioskop Slavica, na koji verovatno mislite, otvoren je kasnije, kada sam imao već 13 ili 14 godina. Ali smo pre toga imali drugi bioskop, ogranak Doma kulture Braća Stamenković. Dugačka zgrada, kao štala poljoprivrednog kombinata, i u njoj bioskopska sala sa drvenim stolicama, a ujedno su tu održavani neki kursevi i večernje škole.

Tu ste gledali prve filmove?

– Zapamtio sam dva. Vodili su nas sa školom da gledamo neke strašne filmove, a mi, deca, vrištali smo od straha. Bio sam prvi ili drugi razred i pamtim da sam se sklanjao iza stolice. Toliko su bili strašni ti prizori.

Koji su to bili filmovi, znate li?

– Sećam se samo nekog crnca i oka koje je gledalo u sve koji se pojavljuju u kadru. A drugi filmovi na koje su nas vodili bili su kostimirani, sa oklopnim ratnicima koji su se tukli, ubijali, sekli... Kasnije su došli filmovi poput "Ser Joža", pa partizanski, onda "Bog je umro uzalud" s Čkaljom...

I nije vam bio baš dobar prvi kontakt sa filmom?

- Kakvi dobar, ja sam se strašno plašio filma. Rano smo imali televizor i sećam se da sam i kući bežao, skrivao se iza stolice, kada krene neki film. Moja baka je volela da gleda vesterne. I njih sam se plašio, a od horora sam umirao od straha.

Kada je strah zamenio želju da snimate filmove? U srednjoj školi?

– Slučajno sam stigao do glume i filma. Čak ne ni u srednjoj školi. Bio sam u Sedmoj gimnaziji, koja nije bila baš na glasu jer je u njoj vladala neka bezrazložna strogost. Srećom me je tata prebacio u Prvu gde sam stekao divna prijateljstva.

S nekim od budućih kolega?

– Ljubivoje Tadić je moja generacija, ali nismo išli u isto odeljenje. Imali smo zajedno, dečaci iz naša dva odeljenja, opštetehničko i odbranu, dok su devojčice imale fizičko.

Čekajte, nije bilo zajedničkog fizičkog?

– Uopšte ne znam odakle to, u osnovnoj smo imali svi zajedno, valjda je direktor Prve tako odlučio.

Jeste li od Ljube tražili da se upoznate s njegovim ocem, glumcem Rastkom Tadićem i stricom, legendarnim Ljubom?

– Ma kakvi, nisam ja tada ni znao ko mu je otac, stric... Saznao sam tek kada sam krenuo da upišem Akademiju.

Bili ste generacija i u klasi?

– On je upisao godinu dana pre. To što sam ja upisao glumu bio je splet okolnosti. Hteo sam da upišem Arhitekturu, ali dve godine zaredom mi je falio jedan bod. Prve godine upišem Rudarsko-geološki, pa naredne opet pokušam Arhitekturu. Jedva sam osvojio onaj minimum potreban za upis koji je bio prethodne godine, ali te godine dignu bodovni prag i opet ostanem kratkih rukava.

(Foto: mozzart sport)

Kako s rudarstva dođoste do filma?

– Moj, sada nažalost pokojni, drug iz gimnazije je snimio kratki igrani partizanski film. Za ulogu ga je predložio komšija, glumac Jugoslovenskog dramskog Mirko Bulović. Za nas ostale to je bilo španko selo. Prepričavao mi je kako je bilo na snimanju, a ja – da crknem od muke... Ništa nisam znao o tome, nisam znao ni da postoji Akademija.

Kako niste?

– Znao sam kao da ima neka škola, ali ne i kakva, nije me to interesovalo sve dok mi nije on rekao da hoće da je upiše. Razgovaramo mi o filmu i Akademiji, on meni pita znam li onog našeg druga Ljubu? Ja kažem: "Kog Ljubu?" "Ma, iz škole" – veli on i objasni mi ko su mu ćale i stric. Nisam imao pojma. Njega je za prijemni spremao i pomagao mu Ljubin otac. Tu se i ja, uz njega, zainteresujem za glumu. Raspitam se koja je literatura potrebna za prijemni i nas dvojica se tajno prijavimo na prijemni. Bio sam stidljiv, ne znam ni šta me je privuklo da izađem pred ljude i brukam se. On ne bude primljen, a ja da.

Čija je to bila klasa?

– Sada pokojne profesorke Ognjenke Milićević. Samo njoj mogu biti zahvalan što sam primljen, samo mi je ona, od cele komisije, dala plus za ulazak u uži izbor.

Ljubivoje i vi ste potom zajedno debitovali na filmu?

– Bio je to partizanski film "Sablazan" Dragana Jovanovića. Ljubivoje je igrao glavnu ulogu i preporučio je mene i još nekoliko mladih kolega, studenata. Snimano je to u okolini Jagodine, išli smo u neko malo rudarsko mestašce, napušteni rudnik...

Stigoste vi ipak u rudnik. Nego, šta vas je zakačilo – blato, kiša, ciča zima? U partizanskim filmovima je uvek bilo neko paćeničko vreme.

– Nesnosna vrućina i prve greške. Tek kasnije se setite šta vam je profesorka govorila, a među prvima je pouka da gluma nije trka na 100 metara, da treba da traje. Šta je htela da kaže – da se ne trošimo u boemskom životu, jer naš instrument je naše telo, moramo ga negovati...

Jeste li već na prvom snimanju videli glumačku negu organizma? Čini mi se da su tamo bili Danilo Lazović, Tanja Bošković...

– A-ha-ha, to je za mene bio nov svet. Bio sam stidljiv i to je dosta dugo trajalo.

Sve stidljiv, a odmah po završetku fakulteta su vas primili u Atelje 212?

– Opet splet okolnosti. Te 1984. godine dogodile su mi se najlepše stvari, diplomirao sam, otišao da učestvujem na Dubrovačkim letnjim igrama i na jesen se zaposlio. Šta ima lepše?

A na zimu na Olimpijadu u Sarajevo?

– E nisam, samo mi je to falilo te godine! A i to što sam primljen u Atelje 212 mogu da zahvalim profesorki Milićević. Ona je pozvala tek imenovanog upravnika Mucija Draškića i pitala ima li neka mala uloga za njenog sudenta – mene. Komad se zvao "Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina", s Buletom Goncićem u glavnoj ulozi. Desilo se da kolega Đorđe Jelisić vrati ulogu, da na njegovo mesto dođe Pera Kralj, a meni reditelj da ulogu koju je imao Kralj.

Nije baš malo, za početnika...

– Potpuno sam se oduzeo od osećaja odgovornosti, toliko da reditelj nije znao kako da me oslobodi. I Muci mu predloži da pozove moju profesorku. Ne znam šta mi je rekla, ali od naredne probe sve je bilo dobro.

Toliko da vas prime u stalni radni odnos?

– Pojavilo se krajem novembra slobodno mesto i po sili zakona morali su nekog da prime do kraja godine, nije smelo da bude upražnjeno mesto. Pozove me Muci, pita da li sedim i naredno pitanje je bilo da li bi hteo da postanem stalni član Ateljea. Samo što se nisam srušio.

A kako prođoste tako stidljivi u bifeu poznatom po prozivkama?

– A nisam se ja dugo upuštao u to. Lagano... Znam da su se šalili na moj račun.

(Foto: mozzart sport)

Ko vas je najviše zavitlavao?

– Ovi dalabani iz moje generacije - Bule, Brstina i društvo. Sećam se kako su jednom hteli da me navuku. Uskakao sam u predstavu "My name is Mitar". A, rekoh, prvih godina sam bio veliki tremaroš. Predstava je bila u podrumu, sve glumci koji vole da improvizuju. Ja uskačem, moram onako kako je pisano, a oni se zafrkavaju. I pred prvo moje uskakanje Brstina, praćen ostalima, mi kaže: "Publika je ušla. Znaš li ti da je ovde običaj da pred prvo pojavljivanje moraš da izađeš pred publiku i kažeš ja sam taj i taj, ja uskačem u predstavu." Svi me nagovaraju. Vrlo su ubedljivi. A meni čudno. Viču – ajde, imaš još pet minuta, izlazi... Ubaciše me u paniku.

Ko se smilovao na vas?

– Mislim da im je Caci Mihailović rekao ostavite čoveka na miru. A zamalo da izađem! Posle sam se vadio da sam znao. Kad se samo setim tog Ateljea, ne zna se ko je bio bolji, duhovitiji, sve je vrcalo od šala i prepričavanja. Svi su menjali recepte, takmičili se ko bolje kuva...

Da li je bilo i sportskih prepirki, doskočica?

– Svi su za ponekog navijali, sve znali o sportu, a od treniranja nije se otišlo dalje od šaha i stonog fudbala. Napravljenog na dasci, sa štipaljkama, gumicama od tegli i kuglicama iz kuglagera.

Kako je vama išlo?

– Nije loše, ali bilo je mnogo boljih. Nisam baš bio u dobrim odnosima s ekipnim sportovima. Bolji sam bio, kao mlađi, u atletici.

Gde su dečaci sa Karaburme tada trenirali, igrali fudbal, košarku?

– Išli smo na igralište Beograda.

Mislite na stadion OFK Beograd?

– Ne, ne... To je bilo fudbalsko igralište, sada ima i mali stadion, kod bioskopa Slavica. Klub iz zonske, gradske lige. Ubrzo je postala moderna košarka...

Koja je to generacija košarkaša bila?

– Simonović, Kapičić, Tvrdić, Čermak...

Jeste li odlazili na utakmice?

– Ne toliko. Prvi put sam bio na fudbalskoj utakmici kada je Zvezda, generacija Šestića, uhvatila zalet u Kupu UEFA i dogurala do finala. S drugarima iz Prve sam išao na četiri utakmice zaredom. I na onu kada je izgubila od Borusije Menhengladbaha.

A da li su se u Ateljeu prate sportski uspesi?

– Pera Kralj je mnogo voleo i fudbal i košarku i uvek je sve komentarisao. Mislim da je u mladosti čak i trenirao košarku. Uvek je govorio da se u timu vidi kakav je ko, kao što je u sportu, tako je i u pozorištu. On je to izjednačavao. I u predstavi deluje tim, a onaj ko stalno hoće da solira, kao i u fudbalu, ne uradi ništa – promaši gol.

Ne mogu, a da ne pitam hoće li biti premijera u Ateljeu? Smenjen je upravnik...

– Ne znam, imali smo gužvu. Sada je to završeno, ali se još nije sleglo. Dok se izvrši primopredaja. Na mesto upravnika posle smene Kokana Mladenovića došla je Ivana Dimić, koja je ovde bila dramaturg.

Davitelj protiv davitelja

– Bio sam treća godina Akademije kada su me pozvali da igram u filmu "Davitelj protiv davitelja". Taško Načić je bio divan i neobičan glumac, odskakao je od stereotipa i likom i stasom, zanimljiv i duhovit. On i čika Bule su bili veliki prijatelji, pa kad se nađe društvo u bifeu, tu bude i pokojni čika Baja, tu se govori poezija, sklapaju stihovi, smišljaju se šale i nadimci.

Koji su vama ime dodelili?

– Ne smem da kažem, nije za novine.

izvor :

Piše: Biljana Bošnjak Draganović