Feđa Stojanović, glumac - Gluma me je spasla

Feđa Stojanović (Foto: mozzart sport)

Popularni dramski umetnik otkriva kako mu se dogodilo i to da ga kao klinca veliki Radivoj Korać vozi od Rovinja do Beograda, šta se događa u pozorištima kada se igra neka velika utakmica i kako je gledajući nemačke fudbalere na istarskim plažama razotkrio veliku zabludu da oni nisu samo mašine, nego da umeju s loptom.

Sa Feđom Stojanovićem smo popili kafu jutro pred naš poslednji fudbalski debakl, poraz od Hrvatske. Naoštrila se cela nacija, zalud pomislila, po ko zna koji put, da naši fudbaleri mogu da iznenade i sebe i druge i nas... A nas je zanimalo kako glumci, zaljubljenici u fudbal, podnose sportsku euforiju znajući da će zbog predstave u pozorištu sigurno propustiti prenos. Naš sagovornik, koji je u vreme utakmice Hrvatska – Srbija igrao predstavu u Ateljeu 212, nadao se da će se sve rešiti do njegovog izlaska na scenu, tokom prvog poluvremena. Nije mnogo propustio, izgubili smo čim smo izašli na teren.

– Čini mi se da svi važni događaji u gradu, zemlji i na televiziji se dešavaju upravo u vreme kada ja imam predstavu – počinje priču Stojanović o glumačko-sportskim mukama.

Jeste li vi glumci znali i malo da ubrzate predstavu kako vam ne bi prošla cela utakmica?

– Bilo je i toga. Sećam se da sam slušao o jednoj predstavi u kojoj je igrao Čkalja, a rađena je po tekstu Aleksandra Popovića. Ušla je u legendu. Trebalo je da traje sat i po, a zbog utakmice je ubrzana. Završena je za 25 minuta. Ne znam šta je ta jadna publika uspela da vidi.

Jesu li im bar na izlazu vratili deo para od karte?

– A-ha-ha! Užas... Neverovatno, kada se igra neka važna utakmica, i uopšte kada je neki važan sportski događaj, vidi se i po gledalištu. Čine ga uglavnom ženske osobe i neki čudni muškarci.

Zar se niko, od vas glumaca nije setio da iza scene stavi televizor i da tako pratite utakmice?

– Praktikovali smo ranije, ali su nam ukinuli. To je haos. Mi gledamo, inspicijent nas zove, kasnimo na scenu.

Ko od upravnika je to ukinuo?

– Mislim da je to bila još Mira Trailović. Ali znam da je bilo ludilo, trči na scenu... Postoji nekoliko televizora oko scene, ali morate da siđete dole... U glumačkom salonu ga više nema.

Da li vam bar neko ko kasnije uđe na scenu šapne rezultat?

– To se redovno događa. Sećam se kada je bilo Svetsko prvenstvo, baš smo igrali "Mirjanu" u Jugoslovenskom dramskom. Marko Baćević je sve pratio, trčao u salon (u JDP-u u glumačkom salonu ima TV), vraćao se na scenu i svima nam šaputao rezultate.

Jeste li čuli da će se raditi film o počecima jugoslovenske košarke, Bori Stankoviću, Nebojši Popoviću...

– Nešto sam načuo, ali imam vrlo malo informacija o tome. Znam da je napravljen film o Koraću. Nažalost, nisam ga gledao, ali kažu da je lepo urađen.

Sećate li se bar kraja igre te generacije Šaper, Stanković, Popović...

– Dobro se sećam te Koraćeve generacije. Čak sam imao tu privilegiju, pošto je on letovao u Rovinju gde i mi, a bio je i prijatelj s mojim starijim bratom, da nas svojim automobilom vozi iz Istre u Beograd. Bio sam klinac od svega desetak godina, ali se vrlo dobro sećam te vožnje. Bio je to za mene ogroman događaj – da me veliki Korać vozi svojim automobilom.

Koji je automobil vozio?

– Ne sećam se koji je automobil bio u pitanju, ali sam upamtio da je vozio jako brzo, što se meni kao klincu tada neobično dopalo. Nažalost, njegova želja za brzom vožnjom se završila katastrofalno.

Kakav je bio?

– Pamtim ga kao divnog i finog, otmenog mladog čoveka, vrlo diskretnog, pažljivog i lepog ponašanja.

Jeste li imali priliku da negde na plaži ubacite koji koš s njim?

– Ne, Rovinj je tada bio mesto gde su se okupljali Beograđani, Zagrepčani, Novosađani... Svi smo se družili. To su možda najlepše godine mog života. Imao sam tamo kuću i od svoje šeste godine pa do ovog prokletog rata sam tamo letovao.

Kog sportistu pamtite iz tih rovinjskih doživljaja?

– U ono vreme kada je nemački fudbal harao svetom, u Rovinj je jednog leta došao čuveni fudbaler, nemački reprezentativac Volfgang Overat. Bio sam tada pubertetlija. Znam da je došao s drugom koji je takođe bio fudbaler, ali se više ne sećam ko je to bio. U to vreme su pričali kako Nemci igraju agresivan fudbal, ali da tu nema mnogo tehnike, samo jurnjava...

Kao mašine?

– Baš tako. Mi klinci smo mu se prišljamčili... Jedno pre podne na ostrvu Katarina, koje ima kej dugačak dvadesetak metara, Overat je stao na sam vrh keja, do mora, a taj drug na drugi kraj. Dodavali su jedan drugom loptu jakim volejima, bez spuštanja na zemlju, to je trajalo i trajalo... Tada sam konstatovao, da – to su ti Nemci koji nemaju tehniku. Ne verujem da to danas može da izvede neko od naših fudbalera, bar ne ovi koji igraju u Srbiji.

Kakvi ste vi bili u fudbalu?

– Ja sam totalni antitalenat za sport. Bio sam najgori fudbaler, ne samo u razredu, već i školi. Ali imao sam sreću što je moj najbolji drug trenirao fudbal u Partizanu, bio i u omladinskom timu, i on me je ubeđivao kako sam ja u stvari talentovan za fudbal, ali sam kasno počeo da ga igram. Ranije, dok nisam njega upoznao, kada se formiraju ekipe i izađu dva najbolja igrača, mene su uvek poslednjeg birali. Međutim, kada se u mom životu pojavio taj drug, on je mene uvek prvog birao.

A za koji ste sport bili talentovani?

– Jedini za koji sam pokazao talenat je bilo mačevanje. I to se sticajem okolnosti utvrdilo. Na Akademiji smo imali predmet Mačevanje, vodio ga je profesor Stanislav Živković. Taj čovek je snimio moj talenat i čak me pozvao da treniram u Crvenoj zvezdi. Potpuno neverovatno, tada se prvi put pokazalo da imam talenta bar za neki sport. Ali, nažalost, nisam zbog studiranja imao vremena da se tome posvetim.

Mora da ste mu rekli da morate da još malo usavršite fudbal, jer ste kasno počeli?

– Da, da... Stvarno, kada ste na Akademiji i po 20 sati dnevno, nemate vremena ni za šta drugo. U svakom slučaju, to je za mene bio kompliment i što je najneverovatnije, ja sam zaista bio dobar mačevalac, ali nikada nisam igrao ni u jednoj predstavi gde je bilo potrebno znanje mačevanja. To je moja zla sudbina.

Da probamo sad putem MOZZART Sporta da oglasimo vaš talenat, možda će vas pozovati da igrate negde gde treba da se mačuje?

– Dajte da se mačujem. Samo mi sad treba malo šire odelo.

Kakva je bila atmosfera u Beogradu šezdestih i sedamdesetih kada su igrane velike utakmice?

– Raočaraću vas. Redovno pratim fudbal, sve važnije pomno pratim na televiziji, ali ne idem na stadione. Otišao sam jedino na jednu utakmicu u Australiji ...

Kako tamo, ko li je igrao...

– Moj domaćin me je pozvao da idem s njim, bila je to međunarodna utakmica Australija –Holandija. Sedeli smo na zapadu, pored mene su bili australijiski navijači, a odmah ispred mene holandski sve sa zastavom. Svi zajedno! A ja, gledajući utakmice i čitajući u novinima kako odvajaju navijače žicama, nisam mogao da verujem šta se oko mene događa. Padne gol za Holandiju, ovi njihovi ispred mene skaču... Pitam prijatelja kako je to moguće, a on će meni da je to kod njih normalno.

Toliko ih ne interesuje fudbal, a nije im teško da se satima peku na suncu gledajući tenis?

– Ma, ne, interesuje ih. On je ulaznice za tu utakmicu morao da kupi tri meseca ranije. Znači, interesuje ih fudbal, ali ne osećaju da kao navijači moraju da tuku druge navijače koji ne misle kao oni. Taj problem u Srbiji nije samo na utakmicama. Kada kod nas ne mislite isto kao neki drugi čovek, onda ste vi njemu neprijatelj. On ne može da shvati da može da postoji drugo mišljenje.

(Foto: mozzart sport)

Zar vas nije otac usmeravao na sport?

– Moj brat je odlično igrao fudbal. Odlazio sam ponekad da ga gledam. A otac je valjda ukapirao da mene to ne interesuje. Ne znam, verovatno me nije interesovalo jer sam shvatio da sam netalentovan. A zanimljivo je da baš volim da gledam fudbal. Kad god mogu, ne propuštam nijednu važnu utakmicu.

Vas je majka koja je vodila dramsku sekciju i režirala preuzela pod svoje?

– Nije me niko preuzeo. Već u ranoj mladosti, negde u sedmoj godini, pronašao sam glumu. Prijavio sam se u čuvenu grupu Radio Beograda koju je vodio Bata Miladinović, iz koje je posle izašao veliki broj i danas poznatih glumaca. A gluma me i spasla u životu jer sam bio užasno fizički slab, najmršaviji u školi i tri puta oslobađan od vojske zbog neuhranjenosti. Kad me čovek sad gleda, to nikad ne bi pomislio. Da me gluma nije pronašla, odguravali bi me od sebe jer klinci nemaju toleranciju za one koji nisu talentovani za sport.

A kako ste kao glumac prolazili kod devojčica?

– Tek uz glumu su počeli da me uvažavaju. Kao klinac sam igrao u filmovima, na televiziji.

Vašu dečju slavu je opasno pomutio mali broj televizora u Beogradu?

– To je bilo vreme kada nisu svi imali televizor u kući. On je bio ekskluzivna roba. Kada je otac doneo u kuću radio-aparat s tipkama gledali smo ga opčinjeno danima.

Na tim aparatima je bila skala s glavnim gradovima – Pariz, Temišvar... A čemu su uopšte služile te tipke kada se točkićem skala šetala po radio-frekvencijama?

– Imale su one svoju funkciju za poboljšanje tona, bas... A kada je doneo televizor... Tek sad kada ovo pričam shvatam koliko sam omatorio.

Jeste li mogli od nekog honorara s filma da kupite televizor?

– Nije mi to tad ni padalo na pamet. A kao dečak sam imao ozbiljne honorare. Sa 16 godina sam radio film "Nikoletina Bursać" u režiji Branka Bauera i od novca od tog mog honorara otac je kupio "škodu". Pre toga sam isto snimao neki film i hteo da kupim bicikl, a tata je rekao: "Nemoj bicikl, to je vrlo opasno, kupićeš moped – bolje ti je." Kada sam dobio honorar za naredni film i došlo vreme da kupim moped, on je rekao: "Nemoj, to je opasno." Potom je on kupio automobil koji ja nisam vozio jer sam imao 16 godina.

A dve godine kasnije?

– Položio sam vožnju tek sa 20 godina. A "škoda" je nakon četiri godine već bila "za laku noć", mada sam je još jedno dve godine vozio.

To su baš bili ozbiljni honorari za dete glumca...

– Ipak je to bila velika produkcija, a Branko Bauer je tada bio najpoznatiji jugoslovenski reditelj. Nikoletina se snimao u Hrvatskoj, ja sam igrao đaka. Sećam se scena kada padaju bombe, svuda naokolo pršti, pucaju... Užas...

Tu ste umeli da žonglirate...

– Da, da, tu sam umeo.

Kako to da sina, reditelja Uroša Stojanovića niste kao mlađeg uvodili da igra u nekom filmu?

– Nije on to nikada hteo. Bilo je situacija kada su snimali intervjue, poludokumentarne scene sa mnom i insistirali da budem sa sinom, ali on to nikada nije hteo. Od rane mladosti je odlučio da se bavi režijom i ništa ga drugo nije interesovalo.

Kako ste ga zarazili filmom?

– Isključivi sam krivac za to. Veliki sam filmofil, volim da idem u bioskop i kao klinca sam ga vodio. U početku je voleo filmove s Badom Spenserom. Menjao se tokom godina njegov ukus. Posle svakog filma smo razgovarali. U početku smo se slagali. Kako je odrasrtao, sve više smo se sukobljavali oko mišljenja. Potom sam mu kupio najprostiju kameru, pa je još kao klinac snimao kratke filmove.

Jeste li ga zarazili sportom?

– To nema šanse...

Zvezdaška familija

Porodično ste svi umetnici – vi glumac, sin Uroš režiser, bratanica Alisa Stojanović takođe... Imate li nekog sportistu u familiji? Možda Dika Stojanović?

– Nemam ja u familiji... E imam, kako nemam. Sin moje bratanice Alise, Andrija je vrsni mladi rukometaš. Još uvek je omladinac, ali od njega se očekuje velika karijera jer je već nekoliko puta progašavan za najboljeg rukometaša. On nam osvetljava obraz familije.

Kako ste familijarno usmerili rukometaša u Zvezdu ili Partizan?

– Mislim da je zvezdaš. Moj otac je navijao za Zvezdu i cela moja familija navija za Zvezdu. Ali tužno je kad danas gledam naš fudbal. A možda smo se i mi kao publika pokvarili jer imamo priliku da gledamo vrhunske svetske fudbalere. Potom pogledam naše fudbalere kako muče onu jadnu loptu...

Ma gde ti igraš mali?

– Imao sam možda 12 godina, igrao sam glavnu ulogu u nekoj TV drami, a mi u kući nismo imali televizor. Znao sam da u Domu armije ima TV sala. Serija se prikazivala u 18 h. Dođem ja tamo negde oko deset do šest i – portir me ne pusti. U Dom armije nije mogao baš svako da uđe. Kažem ja njemu da igram glavnu ulogu, a on će meni: "Ma gde ti igraš mali."

Jeste li ga nagovorili?

– Šetao sam ispred njega oko pola sata i plakao. Sažalio se na kraju i pustio me. Odgledao sam poslednjih pet minuta drame. Nikad više nisam gledao tu TV dramu.

Zar nikada niste potražili u Arhivu televizije?

– Ne znam ni da li ima, a to je bilo toliko davno da se ne sećam ni kako se zvala.

izvor :