Povreda autorskih prava u slučaju embedovanja i framinga autorskog dela iz ugla Evropskog suda pravde

Pred nadležnim sudovima u Srbiji sve češće se vode postupci iz oblasti prava intelektualne svojine po tužbama zbog povrede autorskih prava u odnosu na autorsko dele čiji sadržaj je embedovan na internet stranici tuženog (registrovanog medija ili trećeg lica).

Radi pojašnjenja, termin embedovati koji je preuzet iz engleskog jezika, u tehničkom smislu podrazumeva umetanje/ubacivanje (eng. insert) medijskog grafičkog, audio ili video sadržaja u kompjuterski dokument (na internet stranici, email). Sa druge strane, framing u predmetnom kontekstu označava podelu internet stranice na više okvira (frames) i prikaza u jednom od njih putem aktivne internet odrednice ili embedovane internet veze (inline linking) elementa koji potiče sa druge stranice radi skrivanja od korisnika izvornog okruženja kojem taj element pripada.

Sudski epilog u predmetnim slučajevima zavisi od konkretnog činjeničnog stanja, u smislu da li sporan sadržaj uopšte predstavlja autorsko delo, da li je sadržaj na internet stranici tuženog zaista embedovan ili ne, da li je autor dela izričito zabranio svaki vid saopštavanja/prenošenja sadržaja bez njegove saglasnosti, na koji način je embedovanje izvršeno, a što je uglavnom predmet veštačenja tokom dokaznog postupka. Pritom, kao bitan faktor za valjano donošenje odluke predstavlja i edukacija, odnosno poznavanje modernih tehnoloških mogućnosti upotrebe audio-video sadržaja na internetu od strane samih sudija, u pogledu čega ne treba imati prevelika očekivanja ali ni bojazan usled napred navedene mogućnosti izvođenja dokaza putem veštačenja.

U smislu odredbi domaćeg Zakona o autorskom i srodnim pravima i ratifikovanih međunarodnih konvencija, autor ima isključivo pravo da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik javnog saopštavanja dela, tehnički nemoguće ili necelishodno. Pored drugih prava (npr. pravo objavljivanja, pravo na zaštitu integriteta dela), autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli stavljanje u promet originala ili umnoženih primeraka svog dela, prodajom ili drugim načinom prenosa svojine.

Takođe, autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli javno saopštavanje dela, uključujući činjenje dela dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućuje pojedincu individualni pristup delu sa mesta i u vreme koje on odabere.

Ne ulazeći na ovom mestu u zakonom dozvoljena ograničenja, odnosno suspenziju isključivih imovinskih prava autora, pred domaćim sudovima se vode sporovi koji za predmet ima povredu autorskih prava koja je navodno izvršena tako što je tuženi (po pravilu registrovani medij ili drugo lice), najčešće u okviru tekstualnog sadržaja embedovao, odnosno umetnuo sadržaj putem internet linka ka autorskom delu koje je objavljeno od strane autora na različitim internet platformama (YouTube, Instagram i dr.).

U navedenoj situaciji tužilac iznosi standardnu tvrdnju da je tuženi povredio moralna i imovinska prava tužioca zbog toga što nije postojala saglasnost autora za objavu dela putem interneta, dok se tuženi po pravilu brani uz argumentaciju da nije ni bila potrebna saglasnost autora budući da delo nije ni "objavljeno" od strane tuženog, jer su treća lica klikom na sporan sadržaj automatski upućeni na internet stranicu tužioca - tj. sadržaj tužioca na određenoj platformi koji je samostalno postavio (upload).

Sudska praksa u SAD povodom ove pravne materije je veoma bogata, ali i promenljiva, te ne daje konkretne, odnosno unifikovane odgovore. Međutim, za domaće pravosuđe je dosta bitnija sudska praksa Evropskog suda pravde (CJEU) na koju ovom prilikom ukazujemo.

Naime, 9. marta 2021. godine Evropski sud pravde ("ESP") je doneo presudu u predmetu C-392/19 VG Bild-Kunst/Stiftung Preußischer Kulturbesitz, koja je bazirana na članu 3. Direktive 2001/29 EZ Evropskog parlamenta i Saveta od 22. maja 2011. godine o usaglašavanju određenih aspekata autorskog i srodnih prava u informatičkom društvu. Napominjemo da je jedan od razloga izmena srpskog Zakona o autorskom i srodnim pravima tokom 2019. godine bio upravo usaglašavanje sa navedenom Direktivom 2001/29 EZ Evropskog parlamenta.

U navedenoj presudi ESP je zauzeo pravni stav da tehnika framinga/embedovanja podrazumeva isti tehnički način koji je već upotrebljen prilikom obaveštavanja javnosti o zaštićenom delu na izvornoj internet stranici, te da takvo komuniciranje ne ispunjava uslov "nove javnosti" i samim tim nije obuhvaćeno obaveštavanjem "javnosti" u smislu člana 3. stava 1. Direktive 2001/29 EZ.

U takvoj situaciji bi se, po mišljenju suda, smatralo da je nosilac prava od početka odobrio saopštavanje svojih dela svim korisnicima interneta.

Istovremeno ESP pojašnjava, da se takav stav ima primenjivati samo u situaciji u kojoj pristup predmetnim delima na samoj izvornoj internet stranici nije ograničen. Ukoliko je nosilac prava od početka utvrdio ili sproveo mere ograničenja u pogledu objave svojih dela, smatraće se da nije pristao da treća lica mogu slobodno saopštavati njegova dela javnosti, te da je nosilac prava želeo da ograniči javnost koja ima pristup njegovim delima samo na korisnike određene (izvorne) internet stranice.

Dakle, ESP je u konkrentom slučaju ograničio obim prava na mere koje je preduzeo sam nosilac prava, te presudio da je za saopštavanje javnosti o delu potrebno odobrenje nosioca predmetnih prava, samo ukoliko je nosilac prava prethodno utvrdio/sproveo mere ograničenja framinga/embedovanja. Suprotan pravni stav bi značio uspostavljanje pravila o iscrpljenju prava na saopštavanje.

Sud zauzima stav i da nosilac autorskog prava ne može ograničiti svoj pristanak na framing/embedovanje na bilo koji drugi način, osim efikasnim tehničkim merama. Naime, po mišljenju ESP u slučaju nepostojanja takvih mera, moglo bi biti teško utvrditi da li je nosilac prava iskazao nameru da se protivi framingu/embedovanju svojih dela.

Predmetna presuda ESP je u nesumnjivoj saglasnosti sa članom 30. Zakona o autorskom i srodnim pravima, te daje jedno vrlo korisno tumačenje problema u praksi povezanog sa framingom/embedovanjem autorskih dela, uz jasne smernice za postupanje u dokaznim postupcima pred nadležnim sudovima.