Ideja za aktivan dan u prirodi - Seoska idila i planinarski izazov, sve u prestonici! (FOTO)

U dve sobe, koje su preuređene kao muzej, videćete razne istorijske dokumente, fotografije, kao i tekstove iz novina koji svedoče o velikim uspesima čuvenog srpskog vojskovođe - kao što je jedan iz Politike u kojem je objavljena vest o smrti čuvenog vojvode. Jedna od soba u kući sačuvala je svoju autentičnost još iz Stepinog vremena. U njoj su sačuvani originalni predmeti - ognjište, verige, sač, stap za maslac i razni drugi kuhinjski predmeti.

Domaćin Aleksa će sigurno pokazati želju da vam govori i nameni svakog pojedinog predmeta koji ovde vidite, a posebno će želeti da vam govori o Stepinim uspesima u ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1918. godine. Pogotovo o bici za Jedrene, Cerskoj bici i proboju Solunskog fronta. Od Alekse možete čuti i one malo nezvaničnije podatke. Recimo, jednu od pretpostavki da je Stepa, pored druge dvojice braće, izvlačenjem štapića dobio da baš on ide u vojnu službu. Postoji i ona druga, za to vreme zastupljenija teorija da su na školovanje u to vreme slata deca slabije konstitucije, koja nisu mogla mnogo pomoći u radovima na imanju. A poznato je da je Stepa kao mali bio slabunjav, a pogotovo nakon što je u detinjstvu zamalo stradao od razjarenog bika, koji mu je rogom rasporio stomak. No, kažu, njegova strina se brzo snašla, ušila mu stomak i Stepa se oporavio. Ali, posle te nezgode je postao još slabiji i povučen u sebe. Ipak, školu je završavao, nekad jako uspešno, nekad kao vrlo dobar, a usput se i izdržavao tako što je obavljao razne poslove za beogradsku gospodu. Potom je upisao i gimnaziju u Beogradu u Kapetan Mišinom zdanju, a posle pet razreda upisuje se u Artiljerijsku školu, koja će kasnije postati Vojna akademija. Sve posle toga je poznatija Stepina istorija, u kojoj je za života dobio čak 35 odlikovanja za hrabrost.
Zbog njegove odvažnosti i uspeha u ratovima, Turci su ovog, neki kažu jednog od najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata, zvali Jedrenski gromovnik, Srbi su ga zvali Cerski junak, a Francuzi Gvozdeni čovek.

Ako budete imali vremena, Aleksa će vam sigurno reći još mnogo toga o ovom uspešnom, a nadasve skromnom, ponekad i introvertnom vojskovođi.

Reći će vam i da je Stepina kuća jedna od retkih preživelih bondučara ili čatmara, kako su se zvale ovakve kuće moravskog stila početkom 19. veka. Ova konkretno potiče iz 1820/30. godine, a ako pogledate njene oštećene delove, kao što je spoljašnji deo kuće, moći ćete i da vidite iz kojih slojeva se u ono doba pravila izolacija za kuću. Kad smo već kod oštećenja, možda ne bi bilo lose da nadležni u Muzeju grada Beograda malo i ulože u restauraciju fasade ove kuće kako bi se sačuvala i za sledeća pokolenja. Trenutna oštećenja ne ulivaju nadu da bi preživela neke veće nepogode.

Inače, ova kuća je 1983. godine proglašena spomenikom kulture od velikog značaja. Kažu da ovaj tip kuće vodi poreklo iz Kosovskog Pomoravlja i da je, tokom seoba u 19. veku, počeo da se širi i u okolinu Beograda, a danas je ova, Stepina kuća verovatno jedna od retko sačuvanih tog tipa. Tako da - svratite, pogledajte je, a možete posle malo i da odmorite na brežuljku iznad nje i da uživate predivnom pogledu na brda u daljini.
A onda, ako ste spremni za dalje, prvo dobro razmislite o sledećem. Ako ste od onih koji vole samo malo da se prošetaju po prirodi, predlažemo da se asfaltom iznad kuće spustite naniže do šume i da krenete nekom od staza. Tu se malo prošetajte i kod prve ozbiljnije nizbrdice, vratite se nazad i nastavite vaš izlet na nekom drugom mestu. Jer - ako nemate dobru kondiciju, dobru planinarsku obuću, adekvatnu odeću - sa dugačkim debljim nogavicama i rukavima, štapove za planinarenje, ovo možda i nije pravi izbor za vas. Ne znamo kakve su ostale staze, ali mi smo prošli jednom - u dečjem društvu, i bilo je pitanje da li će svi članovi "posade" izdržati celu rutu. Iako nam 6,2 km nije delovalo kao preterana kilometraža, učestali strmi usponi, pa onda oštri silasci, uz proklizavanje nogu na utabanoj suvoj stazi činili su da nam je subjektivni osećaj takav da prelazimo mnogo veću kilometražu.

Čitali smo recenzije iskusnih atleta i planinara i neki od njih su navodili da im je subjektivni utisak posle 6 pređenih kilometara kao da su prešli 16. Tako da savetujemo porodice sa decom ili oni koji su skromnije kondicije, ili imaju neke povrede nogu, kolena i slično – da Stepin lug odlože dok deca ne porastu, a ostali dok ne steknu ozbiljnu kondiciju i postojeće povrede zaleče.
Moguće da u Stepinom lugu postoje i delovi u kojima se može uživati u nekom pikniku ili kraćem predahu, ali mi na taj deo u našoj ruti, duž žute staze, nismo naišli. Ipak, Stepin lug je najveća beogradska šuma, prostire se na tri brda, zahvata dve opštine (Voždovac i Zvezdaru) i ima površinu od 8,5 km2, tako da je sasvim moguće da neke, za porodice pogodnije predele mi u ovoj sada šetnji – planinarenju nismo uočili.

Ali ipak da vam predstavimo mogućnosti koje imate nakon što obiđete Stepinu kuću. Odatle vam, kao što ćete videte i na znaku u dvorištu, počinju 4 obeležene staze. Za ovo obeležavanje, kako smo pročitali očitavajući QR kod na znaku, zaslužno je Udruženje Gradski trkački. Kako se navodi u njihovoj objavi, 2022. godine je očišćeno i obeleženo 18 kilometara staza, a sve počinju i završavaju se kod Stepine kuće.
Mi smo za ovaj put izabrali žutu stazu od 6,2 km, za koju je procenjeno pešačenje od oko 2 sata, sa kumulativnim usponom od 250 m. A postoje još tri staze - još jedna od 6,2 km i 2,5 h hoda i 310 m kumulativnog uspona, potom jedna od 8,9 km i jedna od 11,5 km.

Šuma je u vreme naše posete već bila poprilično zelena, iako još ne u punom listu, ali ipak bogatih krošnji. O tome kakav čist vazduh vas ovde posle zagađenog gradskog čeka nećemo ni govoriti. Što se tiče pogleda ispred vas, dok hodite tim stazama kroz šumu, na momente će on biti raskošan i spokojan, a na momente nepredvidiv i pun prepreka. Svako malo ćete nailaziti na neko oboreno drvo ili neku spuštenu krošnju koje valja preskočiti, ili ispod kojih se morati provući. Pa onda naiđe strmo spuštanje naniže, pa uspon koji se učini nesavladiv. E baš na tim deonicama videćete značaj adekvatne obuće i pomoći štapova.

U nekom trenutku ćete prelaziti i maleni potočić, ali se on posle ovakvih uspona i silazaka i ne bi mogao nazvati preprekom. Jedan skok – i već ste sa druge strane. U jednom trenutku, penjući se na prvi duži uspon ka nekim četinarima, prolazili smo kroz travu toliko jarke zelene boje da je izgledalo kao da gledamo kroz neki objektiv najsavršenijeg fotoaparata sa pojačavanjem boja. Uostalom, pogledajte jednu od fotografija – tu nikakav filter nije bio uključen.
Posle toga počinje deo sa četinarima, i tu je zaista praznik za naša, gradskim vazduhom zagađena pluća. To je možda pravo mesto i da napravite kraći odmor. Nadišite se i odmorite jer – čeka vas bar još toliko pešačenja. A napominjemo da ponesete i dovoljno vode, jer će vam posle ovih uspona voda zaista trebati. Ovde sigurno nećete naići ni na kakav izvor niti prodavnicu.

Inače, mi nismo učestvovali u OCR trkama, ali nas je sav ovaj teren, malo gore, malo dole, pa malo preskakanja, pa malo provlačenja podsetio na neke od terena za OCR trke o kojima smo pisali.

No, kada konačno dođete do vrha tog brda sa četinarima i prođete delom staze kroz gustu šumu, a potom izađete na široki kolski put, nemojte misliti da ste blizu kraja. Čak i kuće na koje naiđete neće biti znak da je staza pri kraju. Ne. Čak ni kada dođete do afaltnog dela staze, sa kućama i vikendicama levo i desno od vas. Tu će se pred vama ukazati i prelep pogled ka Avalskom tornju. A onda će vam oznake na drveću pokazati da opet skrenete desno u šumu. E u tom sledećem delu staze kroz šumu naići ćete na jak nagib staze, da jednostavno nećete imati na šta da se oslonite da ne biste proklizali, osim ako ste sa sobom poneli štapove – nas su oni u tom delu spasli. Uostalom, videćete taj nagib na jednoj od fotografija, mada uživo, sa pogledom sve do dna te kosine, deluje kao mnogo veći izazov.
Naravno da tu možete da se snađete i da prođete neugaženim delom šume, iznad staze, kao što su neki od nas, ali vodite računa o tome na šta stajete. I opet podsećamo – ne krećite ovde bez duboke planinarske obuće i dugih nogavica. Po nekim ranijim našim istraživanjima, u Beogradu odavno nema zmija otrovnica. Na Avali je bilo otrovnih šarki u prvoj polovini 20. veka, ali su one usled urbanizacije iščezle. E sad, Stepin lug baš i nije urbanizovan, ali verovaćemo da ih nema. No, svakako gledajte ispred sebe. I taman i da ugledate gmizavca, samo nastavite svojim putem.
Što se ostale faune tiče, u raznim opisima Stepinog luga našli smo da se ovde može naići na fazana i zeca. Mi smo nailazili jedino na guštere, i njih baš ima. Nekada su se ovde šetale i divlje svinje i srndaći, ali danas nema ni jednih ni drugih.