Ideja za aktivan dan u prirodi - Stazama despota Đurđa ka vojvođanskoj vazdušnoj banji (FOTO)

Ako za naredne dane praznika iliti produženog vikenda niste isplanirali nikakav put zato što vam jednostavno treba odmor kod kuće, možda vam se naša sledeća ideja može učiniti zanimljivom - bar za jednodnevni izlet. Za one koji žive u Beogradu, do našeg predloga potrebno vam je najviše sat i po vožnje (oko 80 km), a reč je o Vršcu. Ali ovog puta naš predlog nije da sednete u kola i obiđete poznate vršačke atrakcije – Vladičanski dvor, Apoteka na stepenicama, Vršačka katedrala itd., iako to svakako preporučujemo, nego da sednete u kola i odvezete se do podnožja Vršačkih planina, a onda lagano u malo planinarenja. A svakako ćete videti najpoznatiju vršačku atrakciju – Vršačku kulu.

I odmah da znate, staza uopšte nije zahtevna, ali za one koji nisu u kondiciji, otkrićemo i malu olakšicu. Svakako, ako u Vršcu nikada niste bili, preporučujemo boravak sa bar jednim noćenjem, pa da onda na miru obiđete i ove pomenute atrakcije, i manastire Mesić i Središte u okruženju, i vinarije u Gudurici, ali i da malo budete aktivni. Ionako mnogi na radnom mestu previše sede, pa je ovo prilika da se na zdrav način, u lepoj prirodi, malo aktiviraju mišići.

Usput, oni koji imaju problema sa disajnim organima, da znaju da Vršačke planine nazivaju i vazdušnom banjom, posebno jedan deo u njenom središtu – kod odmarališta SUP-a, a i ostalima će pluća biti zahvalna za ovu fizičku aktivnost.

Vrščani, inače, često odlaze u svoje šetnje ka Vršačkom bregu, i to im je maltene redovna aktivnost, tako da ćete sigurno u vašoj šetnji sresti mnogo prolaznika, a mesto odakle oni kreću svoj uspon ka Bregu je ili Hala Milenijum, pa popločanim stepenicama uzbrdo, do Vile Breg, pa do vidikovca kod Kapele Svetog krsta, a odatle dalje ka Vršačkoj kuli, odmaralištu Crvenog krsta i dalje ka Vršačkim planinama. Neki malo skrate to penjanje silnim stepenicama, pa se parkiraju kod Vile Breg i odatle krenu ka vidikovcu. A oni sa najmanje kondicije, koji bi ipak da koliko-toliko budu aktivni, parkiraju se kod Slavišine livade i odatle nastave štenju. To je, inače, livada iza leđa Kapele Svetog krsta, gde uvek ima parking mesta, za razliku od onog kod malopre pomenutog hotela. Svakako, za našu priču važna je staza koja počinje od Slavišine livade, odnosno od mape Vršačkih planina koju ćete ugledati na toj zaravni iza Kapele, pa malo levo. Tu stazu inače ovde nazivaju Staza zdravlja i odavde često planinari kreću u svoje osvajanje najvišeg planinskog vrha u Vojvodini, inače najstarijeg planinskog masiva u Panonskoj niziji.

Inače, u svom putopisu o vršačkoj varoši čak je i čuveni turski putopisac Evlija Čelebija 1664. godine zapisao: "Kako je klima dobra, stanovništvo je zdravo tamo". Doduše, dodao je i da je "grožđe rubinske boje veoma ukusno", pa eto razloga da se i zadržite neku noć, pa probate lokalna vina u pravcu Gudurice.

Istina, kad naumite da krenete ka Vršcu, pogledajte dobro prognozu – u smislu da li su najavljeni jaki udari vetra. Kažu da tamo vetar duva 200 dana godišnje, a u svojim najjačim izdanjima duva i do 120 km/h, pa zna i da odnese krovove kuća i da čupa drveće. Ako nikad niste bili u Vršcu u vreme tih udarnih vetrova, bolje i da ne budete. Čak i kad nema najavljenog jakog vetra, predlažemo da bar za najmlađe ponesete neke kape.

Ali zato nema zagađenja, što onima koji dolaze iz Beograda posebno prija.

Za one sa solidnom kondicijom, mi svakako predlažemo početak penjanja na Breg od hale Milenijum. Jeste da vas čeka strm uspon sa oko 430 stepenika, a ako krenete od Vile Breg, onda malo manje - 230, ali i stepenice su same po sebi atrakcija, pa grehota da ih propustite. Takođe, u gornjem delu penjanja u nekim periodima godine mogu da se čuju zrikavci, pa sve to malo podseća na zvuk na primorju, a onda i pojačava svest da je ovaj breg – odnosno planina, pre 600.000 godina bio ostrvo u Panonskom moru. Inače, kažu da izvor vršačkog gradskog jezera, na dubini oko 200 metara, predstavlja ostatak Panonskog mora i da je jezero puno joda, sulfata, magnezijuma i kalcijuma.

No, kad završite svoj uspon do vidikovca kod Kapele Svetog krsta, tu možete da odmorite na klupama i da uživate u pogledu na grad. Ali da znate da će taj pogled, kasnije biti još bolji.

Kada tu malo predahnete, produžite stazom iza Kapele pravo do glavnog puta, onda krenite njime levo uzbrdo i nekih 50 m kasnije, naići ćete na jedan parking sa leve strane. E od njega kroz šumu počinje Staza zdravlja. Svakako da napomenemo da za ovu šetnju treba da imate adekvatnu obuću. Ako nije baš planinarska, neka to budu bar neke patike sa debljim đonom, koji odozdo nije uglačan.

Prvi deo staze nije posebno privlačan, ali zato kad vam se u jednom delu ukaže Vršac kao na dlanu, sigurni smo da ćete i tu poželeti da zastanete i napravite nekoliko snimaka. Posle toga, kad uđete debelo u šumu, prepustite se njenoj lepoti, osvežavajućem vazduhu i – dišite. Posle nekih 20-ak minuta do pola sata, zavisi od tempa, naići ćete na deo gde se širom stazom desno skreće ka Vršačkoj kuli. Tu ispred je i parking, za one koji bi kolima sve do ovde. Za one koji su krenuli od podnožja stepenica, najviše sat vremena treba do same Vršačke kule.

Inače, pretpostavlja se da je kulu podigao Đurađ Branković na temeljima rimske osmatračnice. Nije poznata godina izgradnje utvrđenja, ali se po istraživanjima pretpostavlja da je podignuta posle Smederevskog utvrđenja, posle 1430. godine. Turci su 1439. godine zauzeli Smederevo, a onda se despot povukao u Banat. I kako je iz obaveze prema Ugarskoj bio dužan da učestvuje u borbi protiv Turaka, podigao je na bregu utvrđenje koje je sprečavalo prodor Turaka ka južnoj Ugarskoj. Po nekoj legendi, despot Đurađ je od kule prokopao podzemni put do Smedereva, da bi volovskom zapregom odvozio svoje blago. Zasad nismo uspeli da saznamo da li o ovome postoje i pisani tragovi.

Tvrđavu je u svojim putopisima pomenuo i Evlija Čelebija: "To je divna kamena tvrđava u obliku bedema, tako tvrda kao da ju je gradio Seddad, a nalazi se na jednom visokom brdu koje se diže k nebu. Samo je tu i tamo oštećena. Preko zime u njoj čobani gradskih prvaka drže ovce. Od ljudi tu niko ne stanuje. Ova se tvrđava vidi sa sve četiri strane iz daljine od šest do sedam konaka. To je visoki grad na čijoj se zapadnoj i jugoistočnoj strani prostire beskrajna ravnica."

Inače, sa kule, kada je lepo vreme, pogled puca čak do Avale i Temišvara, što je u Čelebijino vreme verovatno bilo tih sedam konaka (sedam dana putovanja). U odnosu na kulu od pre 20-ak godina, kula je sad rekonstruisana, osvežena, lepa, u potpuno novom ruhu. Od napuštenog i zanemarenog zdanja, ona je sada sa pravom simbol ove varoši. Nekada njoj nije smelo da se priđe, a sada se već ulazi kao u muzej. Što i jeste. Ulaz se naplaćuje, 250 dinara, ili 200 ako je reč o grupi. Da znate da će u narednim danima kula biti otvorena tokom vikenda, ali ne i u ponedeljak, kada je muzeju inače neradni dan. Kao ni u utorak. Kako su nam rekli u Muzeju, kula je otvorena od četvrtka do nedelje od 11 do 18 sati.

Ako se baš zadesi da ste kod kule u neradnim danima, sigurno će vam biti dovoljan i sam pogled od nje, kao i činjenica da ste se popeli dotle, što će vam možda iz prilaska Vršcu, kada se ona već ukaže u daljini, možda delovati kao nezamisliv poduhvat.

Od kule kada se vratite nizbrdo do glavnog puta, možete nastaviti uz asfalt uzbrdo do odmarališta Crvenog krsta. Sigurno je da će vam posle aktivnog penjanja biti potreban i "konkretniji" obrok, pa ovo nije loša ideja. Osim ako ste poneli nešto sa sobom. Naravno da usput nema nikave prodavnice, pa preporuka da sa sobom ponesete dovoljnu količinu vode, neko voće ili nešto za užinu, uvek kao savet stoji kad krenete na planinu.

Da znate da do Crvenog krsta od izlaska na glavni put ima još desetak minuta pešice. Tamo, inače, postoji i teren za basket, dečje igralište, a deci može da bude zanimljiv i mini zoo-vrt, sa kokoškama, guskama, kozama, itd. Inače, do Kule od podnožja stepenica, kako smo našli u nekom od opisa staze, Stazom zdravlja ima oko 5 km. Ukupan uspon je 300 m, kondiciona težina 3/10, a najviša tačka 394 m. A od kule do Crvenog krsta ima još malo jače od 1 km.

U restoranu Crvenog krsta često zna da bude gužva, pogotovo vikendom, ali posle malo čekanja, uvek se neko mesto oslobodi. Svakako se ima čime na ovim terenima zabaviti dok ne dočekate slobodan sto. Budite spremni u takvim gužvama i na malo čekanja obroka, ali to čekanje se na kraju isplati – bar kada je roštilj u pitanju, što i predlažemo – porcije su obimne, a cene svakako prihvatljivije nego u Beogradu.

A kad lepo napunite stomake i malo odmorite, povratak nizbrdo će vam doći kao mala maca. Ako želite još izazova, možete se vratiti do staze kod kule ne asfaltom, već stazom kroz šumu od Crvenog krsta. Ali da znate da je to sporija opcija nego asfaltom. Ali je ova kroz bogatu šumu, ugaženom i obeleženom stazom, svakako lepša pa... što da ne probate. Do Slavišine livade nama je trebalo sigurno 40-ak minuta, a možda i malo jače. Ali je ova staza, sa malo uzbrdo, malo nizbrdo deonicama, svakako bila praznik i za pluća, i za oči, i za dušu. Kroz nju, istina, ređe ćete sretati prolaznike.

I sigurno da će vam posle svega – 11 km i 14.000 koraka penjanja i silaženja - trebati dobar odmor, krevet kad stignete kući, ali ćete se tako umorno dobro osećati jer ste postigli mnogo i poželećete da probate još. A ideja za aktivan dan u prirodi, eKapija i te kako ima.